Нико више не тражи убице из серије ликвидација које су деведестих година прошлог вијека потресале Црну Гору, јер је у шест случајева наступила застара кривичног гоњења.
Више државно тужилаштво у Подгорици потврдило је “Вијестима” да је за шест предмета убистава у Будви наступила застара кривичног гоњења, што значи да, и ако би се данас појавили докази или свједоци, правда више не може стићи оне који су повлачили обараче.
Одговарајући на захтјев за слободан приступ информацијама, из тог тужилаштва написали су да је на случајеве ликвидација у црногорској метрополи туризма стављена тачка, између осталог због протека времена.
Објаснили су и да током извиђаја никада није дошло до идентификације извршилаца.
Због тога правда никада неће стићи онога ко је повукао ороз и 1994. године у Будви убио Бора Недовића, али ни оне који су двије, односно три године године касније ликвидирали Сашу Лабовића, Радослава Раку Станишића и Ђорђа Мињу Бећира. Никада неће одговарати ни убице Милете Гардашевића и Анђе Вукчевић, који су ликвидирани 1999. године.
“И поред радњи које су предузимане у току извиђаја, није дошло до идентификације извршилаца кривичних дјела у законом прописаном року, због чега је у истим наступила застара кривичног гоњења”, пише у акту ВДТ Подгорица.
“Поступајући по предметном захтјеву, првостепени орган је утврдио да је застара кривичног гоњења наступила у шест предмета који су формирани због кривичног дјела убиство, извршених у периоду 1994-1999. године, на штету М. Г., Б. Н., А. В., Р. Р. С., С. Л. и Ђ. Б. Надаље, из предметних списа прозилази да, и поред радњи које су предузимане, у току извиђаја није дошло до идентификације извршилаца кривичних дјела у законом прописаном року, због чега је у истим наступила застара кривичног гоњења”, пише у одговору ВДТ-а Подгорица.
Од тог тужилаштва “Вијести” су тражиле информације о 18 убистава почињених у Црној Гори од 1991. до 2015. године.
Тражено је да одговоре када су посљедњи пут предузели неку мјеру или радњу у циљу расвјетљавања тих кривичних дјела, шта су конкретно предузимали, али и да ли су и од којих држава путем међународне правне помоћи захтијевали прикупљање података и обавјештења, те јесу ли добијени подаци дали резултате који би помогли у идентификацији и процесуирању учинилаца.
За дванаест злочина подгоричко Тужилаштво ограничило је приступ информацијама.
Коментаришући податке достављене “Вијестима”, подгорички адвокат Жељко Ђукановић казао је да је, нажалост, за убиства Недовића, Лабовића, Станишића, Бећира, Гардашевића и Анђе Вукчевић кривично гоњење данас у већини тих случајева правно онемогућено усљед наступања тзв. “релативне или апсолутне застаре кривичног гоњења”.
“Према тада важећем Кривичном законику Црне Горе (који је садржински пратио Кривични закон Савезне Републике Југославије и у неком дијелу СФРЈ), убиство је било регулисано као тзв. ‘Основни облик убиства’, са запријећеном казном затвора од најмање пет до 15 година, док за убиство у тзв. ‘квалификованом облику’, ако је извршено на нарочито подмукао и свиреп начин, из користољубља, према више лица, или у другим квалификаторним (отежавајућим) околностима, је била прописана казна затвора од најмање 10 година или смртна казна. Важно је нагласити да у то вријеме није постојао институт тзв. ‘тешког убиства’, као што постоји данас, како је децидно утврђен чланом 144 КЗ Црне Горе”, рекао је Ђукановић.
Објаснио је да се данас то кривично дјело посебно разликује и обухвата најтеже облике лишења живота – попут убистава дјеце, из користољубља, службених лица, више лица, из ниских побуда итд…
“Тада су се те околности само сматрале ‘квалификаторним елементима’ унутар истог члана о убиству, без засебне законске категорије.
Ђукановић: Правни, људски и друштвени пораз
Адвокат Ђукановић појаснио је да свака процесна радња прекида застару кривичног гоњења, али да то није чињено. Истакао је и да остаје горка и поразна чињеница да су истраге изостале или биле недовољно спроведене, те да породице жртава ни послије више деценија немају одговоре – ни ко је убио њихове најближе, ни зашто, те да упркос томе ниједна институција нити одговорно лице никада није сносило било какву посљедицу због очигледних пропуста у раду.
Поручио је да није само правни већ и дубоко људски и друштвени пораз да за најтежа кривична дјела починилац прође без казне.
“Нагласио бих да се сваком процесном радњом застара кривичниг гоњења прекида, а како процесних радњи од стране полиције, потом и тужилаштва није било, тако је узрочно-посљедечно и дошло до застаре кривичног гоњења. У конкретним случајевима, тужилаштво и полиција нијесу утврдили мотиве, нијесу идентификовали осумњичене, нити прикупили доказе који би омогућили тежу квалификацију дјела. Зато су се, вјерујем, ти предмети водили као убиства у основном облику, за која према тадашњем закону релативна застара наступа након 15 година (ако није предузета ниједна процесна радња)”, казао је Ђукановић.
Појаснио је да релативна застара наступа ако у законском року није предузета ниједна радња гоњења учиниоца, а апсолутна застара када истекне двоструки рок кривичног гоњења – без обзира не претходно предузете радње.
“У том правном оквиру, данас је гоњење онемогућено или на самој граници законских рокова, не само тзв ‘релативне застаре’, која је већ наступила, већ и апсолутне застаре кривичног гоњења. Нажалост, остаје горка и поразна чињеница да су истраге изостале или биле недовољно спроведене, те да породице жртава ни послије више деценија немају одговоре – ни ко је убио њихове најближе, ни зашто. Упркос томе, ниједна институција, нити одговорно лице, никада није сносило било какву посљедицу због очигледних пропуста у раду. То је не само правни, већ и дубоко људски и друштвени пораз, да за најтежа кривична дјела, починилац прође без казне”, истакао је Ђукановић, преноси РТНК.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
