Оснивач српске цркве у Галвестону 1896. био је Андрија Ерцеговић, Србин католик из Боке

Пише: Никола Милованчев

У београдском дневном листу „Политика“ објављен је, почетком јануара 2023, чланак под насловом „Амерички Италијан старешина српске цркве у Тексасу“, о садашњем преданом и заслужном свештенику Српске православне цркве (СПЦ) у Галвестону у Тексасу, о. Томасу Колијандру.

Међутим, из овог чланка у „Политици“ је видљиво да је преко 125 година прошлости наше цркве у Галвестону дjеломично прекрио вео заборава, па је чак заборављено и ко је тај православни храм основао и саградио. Зато сматрам да треба изниjети податке о заборављеном оснивачу првог православног храма у том граду, који је, због непостојања српске црквене организације у Америци крајем 19. века, у почетку био под канонском јурисдикцијом Руске православне цркве. Прву пртавославну цркву у Галвестону основао је данас заборављени Андрија Ђ. Ерцеговић, Србин католик из Боке Которске, o чему нам свједоче вијести из тадашње српске штампе.

Оснивање православног храма Св. Константина и Јелене у Галвестону 1895/6. године

Лука Галвестон у Тексасу се први пут везује за српско исељеништво 1830. године, када је њен директор постао наш познати исељеник Ђорђе Шагић (George Fisher) . Oд срединe шездесетих година XIX вијека у тај град долазе српски исељеници, углавном из Боке, а касније и из Херцеговине и Црне Горе. 13. јануара 1895. у Галвестону је 14 српских исељеника (13 православних и један католик) основало Slavonic Orthodox Society (Славјанско православно друштво) . Оснивачи су били : Ристо Ћук , Милош и Ристо Поробић,
Вујан и Јово Вукановић, Никола и Трипо Ковачевић, Спасоје Дерикућа, Васо Божић, Ристо Вуковић, Саво Калуђеровић, Андрија Ерцеговић и Лазар Вучетић; по презименима и именима судећи, највише Бокељи.

Као што ћемо видјети из извјештаја српске штампе тога доба, нема сумње да је Анрија Ерцеговић, једини католик међу оснивачима православног друштва у Галвестону 1895, био и иницијатор оснивања тог друштва као и подизања православног храма, а затим и главни финансијер изградње цркве 1895/6. године. Већ на првом састанку друштва, оснивачи су записали да је циљ да би саградили „Источну православну цркву“ . Тај циљ су брзо испунили, јер је црква саграђена до прољеће сљедеће године, и 3. јуна 1896. је била посвећена Св. Константину и Јелени.
Документи показују да су се иницијативи Срба у Галвестану одмах прикључили и тамошњи Грци, jeр међу потписницима три телеграма, који су убрзо послани на три адресе (Светом Синоду Руске цркве и Цару Николају Другом у Петрограду, као и владици Николају Зирову, у Ситку на Аљасци), поред три Србина (Ристо Вуковић, Крсто Ћук и Милош Поробић), налазимо и имена двојице Грка (Артур Менутис и Михајло Михалоудаки) .
Први духовник нове парохије постао је архимандрит Теоклит Триантафилидес, по роду Грк (рођ. 1833. у Егиу, на Пелопонезу), који је 14. новембра 1895. стигао из Петрограда у Њујорк.

Претпостављам да је врло образовани архимандрит Теоклит (говорио је осам језика, а служио се са још пет ) био послат по одлуци руског Св. Синода из Петрограда; на то упућује и податак да је он на парохију у Тексас стигао директно из Русије, и да је своју плату, све до смрти 1916. године, примао директно од цара Николаја Другог. Међутим, иницијатива о оснивању православне парохије је очито дошла из самог Галвестона (од Андрије Ерцеговића ), а посредством владике Николаја Зиорова (тада јединог православног владике у Сјеверној и Јужној Америци) је из Сан Франциска посредована у Петроград.
Потпунији подаци могли би се добити истраживањем руских црквених архива: владичанског архива у Сан Франциску и Св. Синода у Петрограду.

Надлежни архијереј, руски владика Николај Зиров, је прву архипастирску посјету новој парохији учинио у септембру 1896; посјета је била најављена у галвестонском дневном листу Galveston Daily News, у броју од недеље, 20. септембра те године . Сљедећег дана, исте новине су извјестиле о владичиној посјети и служеној литургији , у чланку под насловом „За књаза Црне Горе“ (For Prince Montenegro), са напоменом о јубилеју двјестогодишњице цркве под Петровићима (од митрополита Данила Петровића 1896. – нап. Н. М.). Зa влaдику Никoлajа је наведено да је нa литургији на прсимa носио „величанствене крстове са драгуљима и упадљиве ордене“, од којих је један неколико дана раније биo пoслaн oд “влaдajућeг кнeзa Црнe Гoрe” (Николе Петровића – нап. Н. М.). О одласку владике исти лист је обавијестио читаоце у броју од 22. септембра .

Вијести у српској штампи 1896. године о изградњи храма у Галвестону и о Андрији Ерцеговићу

Најопширнију информацију о новој цркви у Галвестону донио је цетињски „Глас Црногорца“ од 14. (26.) маја 1896. (већ прије посвећења храма!), а из ње се може закључити да је ту вијест из Тексаса уредништву послао неко од тамошњих читалаца тог листа. У чланку се наводи и име руског владике Николаја из Сан Франциска, који је послије посјете Андрије Ерцеговића („грађанина Галвестонског“), писао у Петроград. Ево тог текста:

„(Андрија Ђ. Ерцеговић.) Пишу нам црквени прокарадури православне српске општине у Галвестону, у Америци, да су оградили у томе граду српску православну цркву и то благодарећи својскоме и патриотскоме заузимању г. Андрије Ђ. Ерцеговића, грађанина Галвестонског, рођеног Србина католика из Боке Которске. Овај српски родољуб, брат прекоморац, преставио је Сан Францишком владици, Њ. В. Господину Николи, пријеку потребу од српске православне цркве у Галвестону, те је очинским судјеловањем Њ. В. обратио на Св. Синод у Петроград, одакле је добио обилату помоћ и постигао своју цијељ, давнашњу жељу православнијех Срба у Галвестону, да виде своју цркву. При цркви је нарочити свештеник и пјевач, које издржава Св. Руски Синод. Гос. Андрија Ђ. Ерцеговић, како нас даље г. г. прокарадури извјештавају, намјерава подићи и српску школу у Галвестону. Црквени прокарадури, а на име : Крсто Ћук, Вукан Вукановић, Мираш Поробић и Ристо Вуковић, немају довољно израза, да се нахвале тога одличног Србина католика из Боке и да му благодаре на све оне родољубиве бриге и пожртвовања, чиме настоји и дневи и ноћи, да унаприједи и усрећи православну Галвестонску српску општину. Нека му је хвала и признање и од нас, његове браће Срба из старога свијета!“

Резиме вијести из „Гласа Црногорца“ убрзо је пренесен и на страницама „Босанско – Херцеговачког Источника“, мјесечног црквеног листа, који је у Сарајеву издавала Консисторија Дабро-босанска (бр. 6, јуни 1896, стр. 213):
„Г. Андрија Ђ. Ерцеговић, Србин р. католик из Боке подиже православну цркву својим земљацима у Галвестону (Америка), а св. синод руски издржава у њој свештеника и пјеваче. Чује се, да ће г. Ерцеговић подигнути и српску школу“.

И „Српски Сион“ из Сремских Карловаца, „недељни лист за црквено – просветне и автономне потребе Српске православне митрополије карловачке“ (наша црква у Аустроугарској називала је себе српском, а имала је снаге да издаје свој недељни лист), у броју 25 од 16. (28) јуна 1896. обавијестио је своје читаоце о добротвору Андрији Ерцеговићу,

Цетињски књижевни часопис „Луча“ (бр. 7 за 1896) навео је (на стр. 330), спомињући изградњу храма у Галвестону, да је А. Ерцеговић начинио „о своме трошку својој православној браћи цркву“.

Кратку вијест о новосаграђеној цркви објавио је и нишки месечник „Слава“ (бр. 5, за мај 1896), под насловом „Србин католик за православну цркву“. Цитирамо ју: „Срби у Галвестону у Америци подигли су српску православну цркву, захваљујући заузимању Андрије Ђ. Ерцеговића, родом католика из Боке Которске. Његовим наваљивањем владика руски у С. Франциску обратио се Св. Синоду у Петрограду, који посла обилну помоћ. При цркви је и свећеник и певач које издржава Св. Синод. Г. А. Ерцеговић намерава подићи и српску школу. Срби у Галвестону не могу да се нахвале овога честитог Србина католика, па нека му је хвала и од свега Српства!“.

Период православног живота у Галвестону до Првог свјетског рата

Четири године после изградње православног храма, септембра 1900. године, Галвестон је погодио страшан ураган, највећег интензитета до тада у Сједињеним Америчким Државама. Од oкo 38.000 становника, смртнo јe страдалo измeђу 6.000 i 12.000 грађана Галвестона. Животе је изгубило и двадесет и четворо православних вјерника, око десетина парохијана. Остала су записана имена неких од пострадалих: Михаило Поробић са женом Софијом и дјецом Софијом, Милицом, Илијом и Александром; Василије Поробић; Јован Поробић са женом Јованком и дјецом Ангелином, Душаном и Данилом; Трипко Башић; Василије Мошић; Ана Ћук са кћерком Софијом. А „Архимандрит о. Теоклит и његов помоћник о. Михаил Курдиновски су тада у цркви провели 30 сати молећи се и пружајући уточиште парохијанима и комшијама који су потражили сигурност у цркви. Након што је олуја прошла, црквена структура је још увек стајала, иако се померила на запад око 10 стопа, делимично на додатну имовину, која је управо купљена. Они, који су били са њима у цркви, веровали су да су архимандрит о. Теоклит и црква заиста спасили њихове животе“ . Парохија се окупила и подигла цркву, поправила штету, и почетком 1902. године молила епископа Тихона, који је од тада преселио седиште епархије у Њујорк, да их посети и поново освети њихову поправљену цркву. Владика Тихон је то и учинио на дан храмовне славе, 3. јуна 1903 .
Када је 1911. изграђена међуградска жељезница од Хјустона до Галвестона (око 80 км), било је могуће да недјељом вјерници на литургију у Галвестон долазе из Хјустона; међу њима је било много Либанаца и Грка.

Број православних се у Галвестону повећавао до почетка Првог свјетског рата 1914. године. Међу досељеним Србима, који су углавном били из Боке, Босне и Херцеговине и Црне Горе, национална свијест је била висока. Толико висока да је, након што су Сједињене Америчке Државе ушле у рат 1917. године, из далеког тексашког Галвестона у борбу за српску слободу отишло према отаџбини најмање
40 добровољаца .

Заршне напомене

У чланку у „Политици“ стоји да су почетку цркву у Галвестону посјећивали „Руси, Грци, Румуни…“, док су изостављени њени оснивачи Срби?! Они, који су парохију основали и који су тада били најбројнији православци у тој тексашкој луци, што доказује и податак из „Гласа Црногорца“ да су први црквени „прокарадури“ (прокуратори, тутори) у Галвестону 1896. године били Крсто Ћук, Вукан Вукановић, Мираш Поробић и Ристо Вуковић.
Уосталом, православне вјернике Румуне и Русе нико није спомињао приликом подизања православног храма у Галвестону 1895-1896, јер у то вријеме њиховог исељеништва тамо очито није било. Тачна је констатација да су приликом оснивања „заједницу цркве чинили Срби и Грци“ . И из пописа пострадалих у урагану 1900, види се јасно етнички састав парохијана.
Споменимо и да је црква у Галвестону друга најстарија православна црква у Америцикоју су Срби основали – подигнута је одмах после прве, саграђене у Џексону у Калифорнији 1894. г.

У досадашњим истраживањима нисам наишао податак да ли је била сазидана и прорадила и српска школа у Галвестону крајем 19. века, чије подизање је било најављено у штампи 1896. године.

У до сада непревазиђеној антропогеографској студији „Бока“ проте Сава Накићеновића (Београд, 1913) наведени су поријекло и крсна слава рода Ерцеговића римокатолика у Јошици код Бијеле, од којих је потекао Андрија Ђ. Ерцеговић (стр. 509): „из Врановића (дошли – нап. Н. М.) 1680. Славе Св. Илију“. Почетком 2022. године ми је податак о овом огранку Ерцеговића дао неуморни истраживач историје Боке др. Горан Комар: „Ерцеговићи су српско братство које је покатоличено и они су се укопавали код цркве Св. Неђеље“ (у Јошици – нап. Н. М.). Братство Ерцеговића спомиње и историчар Петар Шеровић у свом чланку „Црква Св. Недјеље у Јошици“.

Шта можемо резимирати из вијести објављених у нашој штампи 1896. године о Андрији Ђ. Ерцеговићу, српском родољубу са краја XIX вијека? Прво: да су многи католици српског рода још увијек имали непомућену свијест, да су тада знали да су српског рода и да су нпр. Ерцеговићи католици и православни у Боки у националном смислу били једно. Друго: да је наша јавност пратила српски православни црквени живот, мада је он био разасут у разним државама, чак и на разним континентима – у конкретном случају имамо чланке о истом догађају, објављене у Краљевини Србији, Књажевини Црној Гори, Аустроугарској царевини, Босни и Херцеговини (тада формалноправно под Турском, али окупирана од Аустроугарске), и допис послан из Сједињених Америчких Држава. Треће: да је српска национална свијест била висока, и да је све те политичке границе са лакоћом премошћивала.

/Објављено у: „Светигора“, Цетиње, бр. 311, Васкрс (16. 4.) 2023, стр. 50-53/

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: