Орићеве убице их сјекле тестерама: Потресна исповијест удовица српских дрвосјеча, масакрираних 1996. надомак Сребренице

КАКО ће их сад осудити, четврт века од злочина, кад их те 1996. године, када су их и похватали, нису? Гледала сам својим очима, Насер Орић пије кафу у нашим Милићима и седи са Србима у кафићу.

А оно што после остаде од мог Николе је – страхота. Ваљда је мој муж заслужио да невин умре, јер је који месец после рата пошао у шуму да сече дрва.
Из наше куће су 2. маја те 1996. кренула сва четворица несрећника, право у смрт, Ђорђе Петровић, Момчило Ристаковић, Влајко Зекић и Никола… Нашли их пет дана касније, без глава и ногу, посечене моторним тестерама.

Овако, у потресној исповести, за „Новости“, говори Зора, удовица Николе Модраковића, жртве најмонструознијег злочина сребреничких муслимана који се догодио пет месеца након потписивања Дејтонског споразума усред сребреничких шума.

Телефонски позив из „Новости“ Зору је, искрено нам говори, „пресекао као нож“. И она је, застаје док нам изговара, „претходно чула да се прича како су неки од злочинаца који су масакрирали српске дрвосече недавно опет ухапшени“. Додаје да не зна да ли да саопшти синовима (данас људима од 40 и 36 година) „да се неко сетио да пита за правду због смрти њиховог оца“. Збуњена и уплашена јер, страхује, и њој „глава може да лети“. Зато моли да јој фотографију не објављујемо.
Насеру нико ништа не може – каже нам Зора и додаје да „Орић за паре може да купи правду“.

У правду не верује ни супруга убијеног Ђорђа. Љубисава Петровић, удовица некадашњег возача „Боксита“, још живи у Милићима. На гробљу је за задушнице, на мужевљев рођендан, на дан њиховог венчања…

– Код нас је становао и Влајко Зекић, избегао из Сарајева, који је убијен са мојим Ђорђем. Кренули су комбијем заједно у шуму, а Зекић је, сећам се, био посебно расположен јер су ишли да бирају грађу за кућу коју је хтео да прави. Нестанак сам пријавила исте ноћи 2. маја 1996. полицији и ишла после пет дана у шуму да их тражим. Када су ми 7. маја јавили шта су нашли, свет ми се срушио. Поред њихових спаљених остатака пронађен је и сат Ђорђа Петровића. Стао у 12.30…

Извор „Новости“ из босанскохерцеговачке полицијске агенције (СИПА) открива да су 25. новембра прошле године припадници ове службе поново ухапсили Неџада Хасића, који је са Ахмом Харбашом, Самиром Авдићем, Бехудином Хусићем, Мухаремом Хасићем, Вахдетом Авдићем и Енвером Харбашом у мају 1996. убио и измасакрирао српске дрвосече у месту Крушев до, изнад Милића. Начин на који су свирепо убијени ови Срби – леди крв у жилама:

– Постоје видео-траке на којима двојица од тројице главносумњичених причају да су пекли српске дрвосече – каже наш саговорник и подсећа да је чувени патолог др Зоран Станковић на првостепеном суђењу у Бијељини изнео детаље патолошких налаза.

Сам Станковић, данас председник Координационог тела за Прешево, Бујановац и Медвеђу, за „Новости“ каже да се свега добро сећа:

– Тела су била спаљена и нашли смо делимичне остатке само два човека. Обојици су ноге и руке биле посечене моторном тестером у потколеницима и надлактицама, као и главе. На суђењу у Бијељини се чуло да се тако спрема „босанско јагње за ражањ“?! Не могу да кажем да су ове несретнике јели, не знам.

ТОКОМ видео-обраћања из Лугана, присутни су у судници 1996. чули речи Авде Харбаша, злочинца који је причао како су њих „пар стотина најтврђих бораца Алијине војске“ остали у шумама око Црног врха изнад Жепе и Сребренице од јула 1995:

– На радију смо касније чули да је потписан Дејтонски споразум, али смо одлучили да зимујемо у планини… – сведочио је тада Харбаш.

Оперативац СИПА, који инсистира да му се не помиње име, подсећа да је још 1996. у полицији Зворника утврђено да су страшни злочин починили Ахмо Харбаш, Неџад Хасић и Бехудин Хусић, а да су остали били помагачи. Групи се судило у Бијељини и пресуђено им је „до 20 година затвора“, да би потом били пребачени у Тузлу, одакле су после неколико месеци – пуштени. Пре пуштања на слободу, крајем те године, лично их је, тврди наш саговорник, посетио Алија Изетбеговић, генерал Расим Делић и делегација СДА…

Хасић је крајем прошле године поново ухапшен у месту Тиња Доња, код Сребреника. Пре него што ће му, по дојави, бити стављене лисице на руке, радио је као фасадер по кућама у Подрињу. Наводно, није се либио да прича о „ратним јунаштвима које је чинио“. У кући где је ухапшен откривен је арсенал оружја.

Главноосумњичени за овај страшни злочин Ахмо Харбаш налази се у Лугану, одакле, се, с времена на време, оглашава за медије у Федерацији БиХ. Недавно му се у Швајцарској придружио и Самир Авдић, једини који је одробијао за овај злочин код Милића. Познат је и као заштићени сведок српског тужилаштва за ратне злочине у случају злочина Насера Орића у Залазју. Исказ је у последњем тренутку променио, па је „добио отпуст из Програма заштићених сведока“.

Поред ове двојице, и преостали џелати живе живот на слободи!

МИЛИВОЈЕ Иванишевић, председник Института за истраживање српских страдања у 20. веку каже да би данас било срамотно поставити питање колико је особа српске националности у Сребреници убијено:

– То ништа не значи кад на Петровдан 1995. тамо више није било живих. Убијени су сви до којих су дошли муслимански ножеви. По попису из априла 1991, у граду је евидентирано 1.632 становника српске националности. НЈима треба додати и српске затворенике доведене у Сребреницу 28. јануара 1993. са подручја Церске.

ГРУПА Авде Харбаша 11. маја 1996, свега неколико дана након монструозног злочина налетела је на патролу америчког контингента Сфора на путу код Црног врха. Американци су тада позвали територијално надлежни МУП Зворник, па се ова седморка нашла у рукама МУП РС. Исте ноћи, у градић на Дрини је дошао велики број међународних снага у БиХ.

„Оружана криза“ са Сфором трајала је данима, а оклопњаци међународних снага су били паркирани на сваком кораку у Зворнику. Са међународном војском у Зворник су стигли представници хуманитарних организација…

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: