Orićeve ubice ih sjekle testerama: Potresna ispovijest udovica srpskih drvosječa, masakriranih 1996. nadomak Srebrenice

KAKO će ih sad osuditi, četvrt veka od zločina, kad ih te 1996. godine, kada su ih i pohvatali, nisu? Gledala sam svojim očima, Naser Orić pije kafu u našim Milićima i sedi sa Srbima u kafiću.

A ono što posle ostade od mog Nikole je – strahota. Valjda je moj muž zaslužio da nevin umre, jer je koji mesec posle rata pošao u šumu da seče drva.
Iz naše kuće su 2. maja te 1996. krenula sva četvorica nesrećnika, pravo u smrt, Đorđe Petrović, Momčilo Ristaković, Vlajko Zekić i Nikola… Našli ih pet dana kasnije, bez glava i nogu, posečene motornim testerama.

Ovako, u potresnoj ispovesti, za „Novosti“, govori Zora, udovica Nikole Modrakovića, žrtve najmonstruoznijeg zločina srebreničkih muslimana koji se dogodio pet meseca nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma usred srebreničkih šuma.

Telefonski poziv iz „Novosti“ Zoru je, iskreno nam govori, „presekao kao nož“. I ona je, zastaje dok nam izgovara, „prethodno čula da se priča kako su neki od zločinaca koji su masakrirali srpske drvoseče nedavno opet uhapšeni“. Dodaje da ne zna da li da saopšti sinovima (danas ljudima od 40 i 36 godina) „da se neko setio da pita za pravdu zbog smrti njihovog oca“. Zbunjena i uplašena jer, strahuje, i njoj „glava može da leti“. Zato moli da joj fotografiju ne objavljujemo.
Naseru niko ništa ne može – kaže nam Zora i dodaje da „Orić za pare može da kupi pravdu“.

U pravdu ne veruje ni supruga ubijenog Đorđa. Ljubisava Petrović, udovica nekadašnjeg vozača „Boksita“, još živi u Milićima. Na groblju je za zadušnice, na muževljev rođendan, na dan njihovog venčanja…

– Kod nas je stanovao i Vlajko Zekić, izbegao iz Sarajeva, koji je ubijen sa mojim Đorđem. Krenuli su kombijem zajedno u šumu, a Zekić je, sećam se, bio posebno raspoložen jer su išli da biraju građu za kuću koju je hteo da pravi. Nestanak sam prijavila iste noći 2. maja 1996. policiji i išla posle pet dana u šumu da ih tražim. Kada su mi 7. maja javili šta su našli, svet mi se srušio. Pored njihovih spaljenih ostataka pronađen je i sat Đorđa Petrovića. Stao u 12.30…

Izvor „Novosti“ iz bosanskohercegovačke policijske agencije (SIPA) otkriva da su 25. novembra prošle godine pripadnici ove službe ponovo uhapsili Nedžada Hasića, koji je sa Ahmom Harbašom, Samirom Avdićem, Behudinom Husićem, Muharemom Hasićem, Vahdetom Avdićem i Enverom Harbašom u maju 1996. ubio i izmasakrirao srpske drvoseče u mestu Krušev do, iznad Milića. Način na koji su svirepo ubijeni ovi Srbi – ledi krv u žilama:

– Postoje video-trake na kojima dvojica od trojice glavnosumnjičenih pričaju da su pekli srpske drvoseče – kaže naš sagovornik i podseća da je čuveni patolog dr Zoran Stanković na prvostepenom suđenju u Bijeljini izneo detalje patoloških nalaza.

Sam Stanković, danas predsednik Koordinacionog tela za Preševo, Bujanovac i Medveđu, za „Novosti“ kaže da se svega dobro seća:

– Tela su bila spaljena i našli smo delimične ostatke samo dva čoveka. Obojici su noge i ruke bile posečene motornom testerom u potkolenicima i nadlakticama, kao i glave. Na suđenju u Bijeljini se čulo da se tako sprema „bosansko jagnje za ražanj“?! Ne mogu da kažem da su ove nesretnike jeli, ne znam.

TOKOM video-obraćanja iz Lugana, prisutni su u sudnici 1996. čuli reči Avde Harbaša, zločinca koji je pričao kako su njih „par stotina najtvrđih boraca Alijine vojske“ ostali u šumama oko Crnog vrha iznad Žepe i Srebrenice od jula 1995:

– Na radiju smo kasnije čuli da je potpisan Dejtonski sporazum, ali smo odlučili da zimujemo u planini… – svedočio je tada Harbaš.

Operativac SIPA, koji insistira da mu se ne pominje ime, podseća da je još 1996. u policiji Zvornika utvrđeno da su strašni zločin počinili Ahmo Harbaš, Nedžad Hasić i Behudin Husić, a da su ostali bili pomagači. Grupi se sudilo u Bijeljini i presuđeno im je „do 20 godina zatvora“, da bi potom bili prebačeni u Tuzlu, odakle su posle nekoliko meseci – pušteni. Pre puštanja na slobodu, krajem te godine, lično ih je, tvrdi naš sagovornik, posetio Alija Izetbegović, general Rasim Delić i delegacija SDA…

Hasić je krajem prošle godine ponovo uhapšen u mestu Tinja Donja, kod Srebrenika. Pre nego što će mu, po dojavi, biti stavljene lisice na ruke, radio je kao fasader po kućama u Podrinju. Navodno, nije se libio da priča o „ratnim junaštvima koje je činio“. U kući gde je uhapšen otkriven je arsenal oružja.

Glavnoosumnjičeni za ovaj strašni zločin Ahmo Harbaš nalazi se u Luganu, odakle, se, s vremena na vreme, oglašava za medije u Federaciji BiH. Nedavno mu se u Švajcarskoj pridružio i Samir Avdić, jedini koji je odrobijao za ovaj zločin kod Milića. Poznat je i kao zaštićeni svedok srpskog tužilaštva za ratne zločine u slučaju zločina Nasera Orića u Zalazju. Iskaz je u poslednjem trenutku promenio, pa je „dobio otpust iz Programa zaštićenih svedoka“.

Pored ove dvojice, i preostali dželati žive život na slobodi!

MILIVOJE Ivanišević, predsednik Instituta za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku kaže da bi danas bilo sramotno postaviti pitanje koliko je osoba srpske nacionalnosti u Srebrenici ubijeno:

– To ništa ne znači kad na Petrovdan 1995. tamo više nije bilo živih. Ubijeni su svi do kojih su došli muslimanski noževi. Po popisu iz aprila 1991, u gradu je evidentirano 1.632 stanovnika srpske nacionalnosti. NJima treba dodati i srpske zatvorenike dovedene u Srebrenicu 28. januara 1993. sa područja Cerske.

GRUPA Avde Harbaša 11. maja 1996, svega nekoliko dana nakon monstruoznog zločina naletela je na patrolu američkog kontingenta Sfora na putu kod Crnog vrha. Amerikanci su tada pozvali teritorijalno nadležni MUP Zvornik, pa se ova sedmorka našla u rukama MUP RS. Iste noći, u gradić na Drini je došao veliki broj međunarodnih snaga u BiH.

„Oružana kriza“ sa Sforom trajala je danima, a oklopnjaci međunarodnih snaga su bili parkirani na svakom koraku u Zvorniku. Sa međunarodnom vojskom u Zvornik su stigli predstavnici humanitarnih organizacija…

Izvor: Novosti