Opet se spomena približava čas, ja vidim, ja čujem, ja osjećam vas: Ana Ahmatova – Epilog

Epilog

I
Ja saznadoh kako opadaju lica,
Kako strah bistro oko siše
I klinopis kako najgrubljih stranica
Po obrazu stradanja ispiše,

Kako uvojke pepelne il’ crne
Namah srebra prelije belina,
Osmeh na usnama sasuši se, strne,
I drhti nemir iz usahlina.

I ja, molim se, ne za sebe samu,
Već za sve druge sa mnom zbijene
I u ljutom hladu i u julskom plamu,
Od crvenog zida oslepljene.

II
Opet se spomena približava čas,
Ja vidim, ja čujem, ja osećam vas:

I tu što su jedva priveli prozoru,
I onu odavno što ne gleda zoru,

I onu što krasnom trehnuv kosom svom,
Reče: „Ja dolazim ovde ko u dom“.

Ja bih htela sve ih po imenu zvati,
Al’ oteše spisak, i kako saznati?

Za njih evo moga širokog pokrova
Od jadanja tajnih, muka, snova.

Iz sećanja moga nikada ih neće
Izbrisati patnja ni čas sreće.

Ako zapečate moja usta bolna
Kroz koja stotine viče miliona –

Nek se okameni glas s njinih usana
Uoči moga goda – spomen dana.

A ako nekada do zamisli stignu
Spomenik u rodnom kraju da mi dignu,

Saglasnost dajem za tu svetkovinu
Pod uslovom: neka ga ne vinu

Ni pokraj mora, gde sam se rodila,
S njim sam sve bliske veze razgodila,

Ni u Carskom selu kod zavetnog panja,
Gde me senka i sada proganja,

Već ovde stajala gde sam trista dana
I niko mi vrata ne otvori znana,

Ovde gde ću se bojat i u smrti
Marice crne škrip zaboraviti,

Zaboraviti udaranje dveri,
Jauk starice ko ranjene zveri.

Neka s nepomičnih kapaka od bronze
Istopljenog snega kaplju suze

I s njega zatvorski golub nek zaplovi
U dalji kao na Nevi brodovi.

*

Ana Ahmatova