Оливер Ивановић 1953-2018: Убиство у присуству власти
1 min read
Фото: ФБ Косовска Митровица
Пише: Мишо Вујовић
Упознао сам га на мосту јуна 1999. године, као једног од вођа одбране Косовске Митровице и целог севера покрајине. Разговарали смо кратко, журио је на састанак са представницима Кфора или Унмика, више се не сећам. Оливер је био један од ретких српских лидера, у јужној покрајини, шлифован урбаним духом, говорио је енглески, што је код неких изазивало завист и подозрење, чак и сумњу да нешто можда шурује са странцима. Каратиста, спортски утегнут, остављао је утисак енергичног вође са младом бескомпромисном групом момака спремном да голим животима спрече улазак Шиптара у северни део града. Касније сам у тексту штампаном у Гласу Јавности фаворизовао беле мантиле из митровачке болнице, маркетиншки боље позициониране, који су такође пружали отпор на мосту у Косовској Митровици.
Оливера Ивановића су у то време “професионални” Срби због спремности на дијалог сматрали мање вредним или недовољно патриотски транспарентним, вероватно што мржњу као најраспрострањеније оружје никада није користио. Није припадао фолклорним патриотама, без склоности да беспрекорно служи “вишим интересима”, због тога су га често саплитали. Човек компромиса највише је сметао албанским екстремистима који одувек желе етнички чисту територију, али и међународним покровитељима организованог криминала на Косову и Метохији.
Оливер Ивановић је отворено говорио да на северу Космета владају криминал и безвлашће, да српска и албанска мафија немају неспоразуме у комуникацији, да су створене велике социјалне разлике на свим странама, и да су фисове заменили криминални кланови.
Касније смо се виђали више у Београду него на Космету разговарали о будућности опстанка Срба на КиМ свесни да је економски фактор најбитнији за опстанак Срба. У време док је обављао функцију државног секретара замолио сам га да посети српску породицу у Црквеним водицама и уручи моју скромну финансијску помоћ, мотивисану сазнањем да је глава породице отац двоје деце у очају и безизлазу огласио продају бубрега како би колико толико обезбедио пристојнији живот својој деци. Од Живојина Ракочевића угледног интелектуалца и српског трибуна на КиМ сазнао сам да породица живи у веома тешким условима у трошној кући склоној паду а да ни једно од супружника није запослено. Замолио сам Оливера да их посети и да покуша да им обезбеди кров над главом а ја се обавезујем да сваког месеца шаљем извесну суму новца и осталу помоћ тој породици. Епилог Оливерове посете угроженој породици био је изградња куће финансиране средствима Министатства за КиМ. Тај догађај показује колико је Оливер Ивановић био одговоран и конкретан са заштитничким ставом према малим и заборављеним чуварима Косова и Метохије. А о људима говоре дела не празне речи.
Оливер Ивановић је имао дело. То потврђује и његова мученичка смрт. Приликом последњег сусрета изразио сам бојазан за његову безбедност. Знао сам да је суђење фарса и да Оливер Ивановић нема крви на рукама. То су знали сви, чак су навијачи на многим спортским догађајима транспарентима “прозивали” државу да заштити Оливера Ивановића од шиптарског прогона.
