Одбрана и последњи дани

Пише: Емило Лабудовић

Корона ће, кажу, измијени свијет и након ње ништа више неће бити исто. Свијет, можда, Црну Гору никако. И да атомска, с десна или лијева – свеједно, тресне посред ње, оно што би претекло остало би исто. Њена заробљеност у њу саму чини је каљугом кроз коју се ни босо не може, њен скоро патолошки страх од истинских промјена паралисао је њу саму и не да јој ни корака напријед. Синдром господара и слугу, слијепе силе и неслободе, разара њено друштвено и социјално ткиво и држи је окованом са девет синџира. Чак ни свакодневна и сваконоћна попијевка о снажном заокрету у правцу „западних вриједности“, о економском, безбједносном, демократском итд… „тигру на Балкану“ не може да размрда жабокречину вјекова у којој се „од милине једва дише“.

У тој и таквој Црној (да црња не може бити) Гори (да горе тешко да има), шапшење Цркве, њених првака и њених вјерника, дође му као потпуно нормална ствар. У тој и таквој, а никаквој, Црној Гори, у земљи безакоња и страховладе, земљи кланова и фамилија, земљи Верица и „сестара“, сасвим је нормална изјава оног в. д. „чимбеника правде“ са списка „донатора“ Душка Кнежевића, да су „пред законом сви једнаки“!

Владика је у притвору, тамо гдје су и он и Црква му, вјерници и подржаваоци, и кад су на „слободи“. Јер, у тамном вилајету какав је Карадаг, преименован и нашминкан у Монтенегро, разлика између бетоњерке и „слободе“ скоро и да не постоји. Владика и свештеници су притворени зато јер им је притворена Црква, а кад је Црква „ухапшена“„крст носити њима је суђено“. У притвору су као што су многи њихови претходници, они који су „за Његовим трагом стигли на Голготу“, кроз вјекове и времена страдали и губили главе. А та времена су се, очито, укоријенила у „е, вива, Монтенегру“ па никако да мину.