Од бана до краља: Краљ Јован Владимир

Пише: Слободан Милић

У години мученичке смрти краља Владимира 1016. године, а у Дубровачким архивима стоји година 1015., објављују се историјске истине, а у једној установи, намјерно или ненамјерно полуистине и нажалост, неистине. Што се „хисторијских врела“ тиче ствари су потпуно јасне. Дукља је прва српска држава са престоним градом Скадром, што ћемо видјети из даљег текста. Одатле је чувена лоза Војислављевића од које је Стефан Немања, односо Немањићи.

Замислите историчаре који доводе данашњу Црну Гору и Дукљу у везу, олако прескачући хиљаду година као да је то једна година, омаловажавајући и ниподаштавајући „хисторијска врела“. Ја немам ништа притив тога јер они несвјесно признају да је Црна Гора српска држава а Црногорци Срби.

Замислите кад тврде да се не зна када се Јован Владимир прогласио за краља и гдје.

Српске кнез Часлав мало је владао Захумљем, Травунијом и Дукљом. Пред крај X вијека, тачније 999. год. прогласио се у Скадру „дукљански бан Иван Владимир краљем дукљанским“ и проширио власт до Неретве. Драгомира је ставио за захумског кнеза у Стону.

Бугарски цар Јован Владислав, погуби 1016. (15.) године ради немира свог вазала, орвог дукљанског краља Јована Владимира.

Овако кажу Дубровачки архиви.

Када смо код Дубровачких архива, дозволите да наведем цитат из „Завршне ријечи“ једне књиге, једног историчара, изванредне књиге, чији назив нећу открити сада (показаћу редакцији).

„У овој радњи опазиће се и више пута спомињати име СРБИН, подвукао Ја, српски насљедници итд. тиме се хтјело назначити које племе, односно под којим именом су хисторијска врела дубровачка звала онај дио нашег народа, који је долазио у ове стране.

Када се наводи хисторијско врело мора их се споменути онако како су записана, јер хисторија мора бити објективна, не оно, што би тко желио, већ оно, што је било“.

Да не бих препричавао, ја ћу овдје да наведем неке упечатљиве цитате из књига моје библиотеке, а чија садржина до сада није оспоравана.

„Српско име и српска власт кроз ХI и ХII вијек била се усредоточила у Скадру, сијелу српских краљева династије Војислављевића. Рашки жупани (из Рашке) завидно гледаху како дукљанско краљевство високо диже барјак српског народа, а да Рашка то не може; те да је Скадар круна српских градова уважен у свијету; па заметнуше с Дукљом борбе о првенство, гдје коначно побиједише жилавији Рашани који ће одселе преузети вођство српскога народа“.

Име „дукљанско“ и „Дукља“ почеше се губити и Дукља се прозове именом „Зета“, у којој владаше српски престолонаследници у Скадру; касније кнезови Балшића а за њима кнезови Црнојевића (понављам, да нећу открити књигу из које су преузети цитати).

„За сада, међутим, морамо закључити да је случај Србина Владимира, за разлику од чешке и руске књижевности о кнежевима мученицима која се обликовала на традицији коа се развијала у континуитету, у најбољем случају усамљени изданак и врло вероватно самостална појава“, (Норман В. Интам, Мучеништво светог Јована Владимира).

„Прве српске државе, Српска држава у Зети (Дукљи)“, Анто Бабић, Историја народа Југославије, 1. дио.

„Средњевојековна српска држава Зета је кроз вјекове промијенила неколико назива који су се у појединим историјским раздобљима употребљавали паралелно“.

„Но тек од кнеза Владимира, извори допуштају да се донекле утврди историјски развој Дукље“, ( Др Божидар Шекуларац, Дукљанско-Зетске повеље).

Упућујем добронамјерне историчаре и људе жељне знања на следећу литературу. Упућујем такође, тенденциозне историчаре и оне који кривотворе, као и њихове присталице.

• Банашевић Никола, Летопис попа Дукљанина и народна предања, Београд, Српска књижевна задруга, 1971.
• Birnbaum Henrik, On Medieval and Reneissance Slavic Writings: Selected Esseyes, The Hague: Mouton, 1974.
• Cadrenus Georgius, Joannis Scylitzae opera, vol.2, Bonn, 1839.
• Gorski Karol, „La naissance des Etats et le ‘roi-saint’, Probleme de l’ideologie feodale.“ У L’Europe aux IX-XI siecles: Aux origines des Etats nationaux,  стр. 425-32. Warsaw: PWN, 1968. 
• Hafner Stanislaus, Studien zur altserbiscgen dyinastischen Historiographie, Munich: R. Oldenbourg, 1964.
• Igham Norman, W:

1. „The Sovereign as Martyr, East and West, Slavic and East European Journal“, 17: 1-17, 1973.
2. „Genre Characteristics of Kievian Lives of Princes in Slavic and European Perspective“, у American Contributions to the Ninth International Congress of Slavists (Kiev, September, 1983), 2, Literature, Poetics, History, уредник Paul Debreczeny, 223-37, Columbus, Ohio: Slavica, 1983.
3. „The Martyred Prince and the Question of Slavic Cultural Continuity in the Early Middle Ages“, у Medieval Russian Culture, уредници Henrik Birnbaum и Michael S. Flier, стр. 31-53, California Slavic Studies 12, Berkeley: University of California Press, 1984.
4. „Sousces on Saint Ludmila, II: The Translation of Her Relica“, International Journal of Slavic Linguistics and Poetics, 31-32, Slavic Linguistics, Poetics, Cultural History: In honor of Henrik Birnbaum on His Sixtieth Brithday, 13. December 1985, уредници Michael S. Flier и Dean S. Worth, 197-206, 1985.
5. „The Lost Church Slavonic Life of Saint Ludmila“ у Studia Slavia Medievalta et Humanistica Riccardo Picchio dicata, уредници Michele Colucci, Giuseppe Dell’Agata, Hervey Goldblatt, 1: 349-59, 1986.

• Историја Црне Горе, књ.1, Титоград, 1967,
• Љетопис попа Дукљанина, Титоград, Графички завод, 1967.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: