О, витеже родољубља!

Господину Предрагу Пеђи Вукићу

Већ нам недостаје Ваша дјечија радост
Ваш грохотан смијех и громки поклич
Ваше тугованке о врату наше неосјетљивости
Ваше смирење пред ниподаштавањем
Свјетине што је гонич
Заиста, заиста недостајете…
У искривљеним мокрим ципелама
Табанате по киши, цичи, овој
Пустињској топлини, сабирајући…
Ко ће се радовати нашим ускогрудим књигама?
Да ли ће звона исто звонити?
И неће разиђивати зидине Храма, нашег Саве Светог
Јер сте у њих наших породица
Као Гојковица младих, уградили метох!
И двадесет пет побратима и посестрима
Крвљу задужени, зар је мало?
Красан ум принесен роду на дар!
Ко ће нас Истином против истина
Историје тријезнити?
Пријатељу, да сте можда…
(припадали неком другом народу?)
Недостајаће и Ваш тужбалачки над Цетињем ламент…
И суровост здравице дјечачке што нас боли
Којом од нас отимасте трачке наших надања световних
Као неко ко воли
Нас, воли
О, витеже родољубља!
О, длане Светог Николе и помирење Светог Агатоника!
Подразумијевало се
Као савјест подсјећати на братољубље
„У одлагању је опасност“ изреку
Говорити и дјелотворити
Само добро дјелотворити!
Кад се пресели Ваша благородна мати
Као јагње, у збјег, Светом Василију хитасте често
Ћутећи мир
И кад се борисмо са растанка мрачном тугом
Молитвом, против самртне муке
Одатле Вас подиже Пресвета својом десницом другом
Она, која Вас је увијек са три руке
И пет Вам дланова прво, помилова лице
У одабрано мјесто подно литице
Ваше тијело, заиста похранише тамо, гдје чезнусте
Гдје поет ври
Брате у Христу,
А ближег братства нема,
Бог да да се опет једном
Веселимо Вама, вашем драгом лику
Док свјетлост Господња зри
Да доживимо Вама драгу слику
Трубни глас, ступа краљевска војска у отаџбини
Радост сретења, Ви!

*

Катарина Капичић