О такозваним обичним, а у ствари, великим људима
Драган Копривица
Пише: проф. др Драган Копривица
Синоћ сам имао прилику да учествујем у једној истинској причи уживо, која носи пуни печат чојства и људскости у духу Марка Миљанова, у нашем времену, у нашој Подгорици…
Кад сам позвао једну нашу познату и признату глумицу, која стално снима филмове чак и више ван Црне Горе него у Црној Гори, на телефон ми се јавио непознат глас овим ријечима: “Господине Копривица, препознао сам Вас на вајберу, у Вас не сумњам, и желим да зато управо Вама предам овај изгубљени телефон наше познате глумице, на који сте мене добили… Нас двојица смо се сретали на једном Вашем концерту, и знам да ћете јој Ви телефон сигурно предати, да не бринем…”
Тада сам одмах позвао блиску пријатељицу те глумице, која је рекла да има број телефона њеног мужа, и да ће одмах јавити да је изгубљени телефон срећно пронађен… Након два минута зове усплахирена глумица и каже: “Драгане, јеси ли то ријешио да ме спасиш за телефон у којем ми је хиљаду података и адреса?!”
Након минут времена, добри и племенити момак из Подгорице, по имену Ерол Смаковић, предао ми је телефон испред ресторана “Рибница”, уз широк осмијех, а ја њему, у знак захвалности, једну торту и моју књигу афоризама.
Ерол скромно оде, а, као у филму, испред ресторана “Рибница”, колима са својим мужем стиже наша сјајна, у том тренутку усплахирена глумица, која је потом пригрлила изгубљени телефон као највеће благо, и почела да благосиља непознатог налазача, Ерола Смаковића.
Ето, и то смо ми… Добри људи, који ко зна како волшебно губе телефоне, па се после као дављеници за сламку хватају за малу шансу хоће ли се јавити неки поштени налазач, а тај се заиста и јави макар преко посредника, те се нађе начин да се поштено врати телефон…
