NOVI ROMANOV: Možda Rusija neće postati monarhija za našeg života, ali će to opet biti

NJEGOVO Carsko Veličanstvo – Princ Prestolonaslednik i Veliki Knez, Georgije Mihailovič, odgovorio je na pitanja glavnog urednika lista „Monarhist“ iz Sankt Peterburga.

Vaše Carsko Veličanstvo, Vi ste naslednik, nastavljač velike Dinastije koja ove godine obeležava 400-godišnjicu. Šta to za vas znači?

Svi ljudi treba da pamte svoje pretke i da nastoje da ih budu dostojni. Da slede njihov primer u onome što su oni učinili dobro, korisno i herojski. I da izvuku pouku iz njihovih grešaka i grehova.

Neko više zna o svojim precima, neko manje. U tom smislu ja sam imao sreće: istorija našeg roda poznata je bezmalo 700 godina, od kojih su veše od 300 moji praroditelji upravljali Rusijom. Rodbinske veze sa drugim dinastijama povezuju nas sa svetskom istorijom od davnih vremena.

Svoj dug prema sunarodnicima i prema mojoj majci, prema svim mojim precima i potomcima, vidim u tome da čuvam ugled i čast Romanovih. Nastojim da se naša tradicija i duhovne vrednosti očuvaju i da služe Otadžbini pri svakom državnom uređenju. Dužan sam da što više saznajem o svojoj rodnoj zemlji, da usavršavam ruski jezik, da ulažem maksimalan napor da bih doneo realnu korist sunarodnicima, pre svega onima kojima je pomoć najviše potrebna.

Istovremeno, kao naslednik Ruskog Imperatorskog Doma, koji je uneo neosporan doprinos u život naše zemlje, smatram da sa pravom očekujem da ocena  mojih dela i reči, pa i najozbiljnija – neće biti bezdušna, zlobna, politizovana, već rodbinska. I da će me moji sugrađani podržati u onome što je dobro. A ako nešto učinim kako ne treba, ako nešto ne naučim odmah ili nešto ne shvatim odmah, da će se prema tome odnositi sa bratskom ljubavlju i razumevanjem sudbine naše dinastije koja je toliko godina provela u prisilnom izgnanstvu.

Pravoslavno – monarhistička tradicija broji mnogo vekova. Šta vi mislite o prošloj i budućoj ideji monarhije?

– Ideja monarhije je ideja Države-Porodice na čelu sa istinskim ocem ili majkom nacije. Uređenje zasnovano na toj ideji može prolaziti periode uspona i pada, ali sama ideja uvek će postojati, dok postoji čovečanstvo. Kriza monarhije nije se odvijala i ne odvija se izolovano već zajedno sa krizom svih tradicionalnih vrednosti – religije, porodice, državnog suvereniteta i nacionalnog identiteta.

Revolucije i širenje republikanskog oblika vladanja nisu spasili čovečanstvo od stradanja i siromaštva, pre su ih pojačali. Upravo je rušenje monarhija u HH veku dovelo na vlast totalitarne režime koji su unesrećili desetine, ako ne stotine miliona ljudi. Danas, vidimo da sistem liberalno-demokratskih pogleda i političkih metoda vodi ka dekadenciji i degradaciji. U Zapadnom svetu odvija se polarizacija stavova: sa jedne strane dovode se do apsurdnih krajnosti liberalne pozicije, a sa druge  – u formi protesta širi se ksenofobija, netrpeljivost prema drugačijem mišljenju  i sklonost da se problemi rešavaju nasiljem i vandalizmom. U međuvremenu liberalna demokratija se degeneriše u nove forme totalitarizma koji ličnost čoveka stavlja pod apsolutnu kontrolu i samim tim je porobljava.

Po mom dubokom uverenju, upravo istorijska, zakonita, nasledna monarhija omogućava da se nađe ravnoteža između slobode i poretka, tradicije i zahteva sadašnjosti, interesa države i prava pojedinca. Ja ne želim da kažem da je monarhija panaceja protiv  svih socijalno-političkih i ekonomskih bolesti čovečanstva. Ali, to je onaj put na kojem najefikasnije može sa  njima da se bori.

U teškom trenutku u porodici je mnogo lakše postići saglasnost i uzajamnu podršku nego u okruženju partnera koje povezuje samo zajednički posao i dobit. U monarhiji ima mnogo više povezanosti, zasnovanih na ljubavi, veri, časti i dužnosti, koje spajaju naciju u jedinstvenu celinu, nego u republici gde se pomenuta osećanja i uverenja poimaju kao anahronizam.

U novoj etapi istorije, ranije ili kasnije, shvatiće se ograničenost i uzaludnost materijalističkog racionalizma i potrošačkog egoizma.  Tada će doći vreme renesanse tradicionalnih vrednosti, među kojima legitimna monarhija zauzima jedno od prvih mesta. Zato, monarhistička ideja koja ima veliku prošlost, nesumnjivo ima i veliku budućnost.

U jednom od svojih prvih intervjua, još kao mladić, rekli ste da među Ruskim Carevima – Vašim precima, posebno poštujete Cara Petra Velikog. Da li su se vremenom promenile Vaše simpatije?

– Ja ne prestajem da se oduševljavam voljom i energijom mog velikog pretka i njegovom spremnošću za samopožrtvovanje.  On je mnogo zahtevao od drugih, ali od sebe najviše. Čak je i njegova smrt postala simbol tih osobina, zato što se on smrtno razboleo spasavajući u zimsko vreme vojnike iz zaleđene vode, koji su bili na nasukanom brodiću.

Petra Velikog optužuju zbog prekomerne privrženosti zapadnom iskustvu. Te optužbe postaju posebno popularne kada u odnosima Rusije sa Zapadom nastupi zahlađenje. Ipak, ne treba da zaboravimo da Petar I nije samo formalno preuzimao sve strano, ne birajući, već je uvek delovao isključivo u interesu Rusije. Sprovodeći svoje reforme on nije hteo da učini Rusiju zgodnom i poslušnom prema Zapadu. Naprotiv, on je pozajmio zapadno iskustvo da bi ojačao svoju zemlju, učino je samodovoljnom i u svakom pogledu konkurentom.

Petar I je, naravno, činio i greške. U ponečemu je preterivao. Posle toliko godina lako je o tome suditi. Ipak, kao rezultat njegove vladavine  Rusija je dobila status velike sile, rešila viševekovni problem izlaska na Baltičko more, osnovala Rusku flotu i regularnu armiju i ostvarila mnogo drugih realnih dostignuća. Nisu ga slučajno duboko poštovale takve patriote kao što su Lomonosov i Puškin kojima se ne može prigovoriti suvišno „zapadnjaštvo“.

Od predaka koji izazivaju moje posebne simpatije, sem Petra I, pomenuo bih još i Aleksandra Nevskog, Jovana III, Nikolaja I i Aleksandra III. Ti suvereni, svaki na svoj način, bili su ovaploćenje pozitivnih osobina svojstvenih Ruskim Monarsima.

Prema nedavnoj anketi javnog mnenja, skoro četvrtina ruskih građana nije protiv obnavljanja monarhije u našoj zemlji. Vidite li vi mogućnosti za njeno uspostavljanje i kako zamišljate buduću monarhiju?

  Ja potpuno shvatam da je sada obnavljanje monarhije preuranjeno. Vreme nesklada, sveopšte ravnodušnosti, krajnjeg individualizma i težnje za neodgovornom i bezgraničnom slobodom uistinu prolazi. U potrazi za izlaskom iz krize mnogi ljudi teže jačanju državne vlasti. Ipak, za obnavljanje monarhije to nije dovoljno. Potrebno je da se shvati da nisu sve autoritarne vlasti monarhije, a totalitarizam je duboko stran i neprijateljski raspoložen prema monarhističkom pogledu na svet.

Monarhija nije jedna od partijskih doktrina, tim pre, nije diktatura neke jake ličnosti. Monarhija je – ukupnost duhovnih i kulturnih vrednosti koje su se razvile tokom vekova, sistem tradicionalnih metoda upravljanja, skup ideja, zasnovanih na veri, časti i služenju. Zato se ona ne može obnoviti pomoću nekakve političke kombinacije. Ni nasilje, ni zavera iza kulisa sa uticajnim silama, ni populističko korišćenje trenutnog talasa raspoloženja u društvu ne mogu dovesti do obnavljanja monarhije.

Ne sumnjam da monarhija u Rusiji ima budućnost. Možda se njeno obnavljanje neće desiti za našeg života. Ipak, to će svakako biti savremena, legitimna, nasledna monarhija koja se brzo razvija.

Monarhija, religijski zasnovana na Pravoslavlju, ali obezbeđuje slobodu svim tradicionalnim veroispovestima i neverujućim građanima. Monarhija, kojoj je dodeljen dovoljan okvir ovlašćenja, ali se oslanja na sistem demokratskih institucija svih nivoa.

Monarhija apsolutno vanpartijska, koja je kompatibilna sa svakim društveno-ekonomskim uređenjem i koja realizuje nezavisnu arbitražu  između svih političkih, socijalnih, nacionalnih i verskih zajednica i grupa na osnovu prava i pravednosti.

Monarhija koja garantuje spoj tradicionalnih načela i zdravog konzervativizma sa konstantnom efikasnom modernizacijom. Druge, lične momente nepotrebno je predviđati. Život će sam navesti na forme i nijanse oličenja monarhističkog principa u savremenim uslovima.