Ništa nije važnije i svetije od slobode
1 min read
Miloš Ković
Piše: Miloš Ković
„Sloboda“ je reč koju su, do juče, Srbi rado izgovarali. Danas se čuje tako retko, da joj preti opasnost da postane jedan od onih zaboravljenih, arhaičnih izraza, čiji smisao moramo da objašnjavamo svojim potomcima. Zato je važno da se podsetimo šta je reč „sloboda“ značila našim precima, i da se zapitamo da li nam je danas ona uopšte potrebna?
U devetnaestom veku, dobu uspona dve srpske države, Crne Gore i Srbije, najvažnija politička ideja u Evropi označavana je sintagmom „oslobođenje i ujedinjenje“. Te dve reči imale su isto ili slično značenje za Srbe, Grke, Bugare, Rumune, Italijane, Nemce, Irce, Norvežane, Fince, Poljake ili Čehe. Pronaći ćete ih po nacionalnim muzejima širom sveta, ispisane na zastavama svih boja.
„Sloboda“ i „oslobođenje“ značili su tada, pre svega, „nezavisnost“ i „sticanje nezavisnosti“. Takvo shvatanje slobode bilo je, ustvari, veoma drevno. Još u starom veku narodi kojima su stranci nametali svoju vlast, ili su živeli pod vlašću stranaca, borili su se za nezavisnost i za pravo da sami odlučuju o svojoj sudbini. Antički Grci, večito zavađeni, ujedinjavali su se u otporu Persijanacima. Jevreji su se, da bi odbranili veru i nezavisnost, tukli sa Rimljanima do poslednjeg čoveka.
Samostalna srpska crkva i država – to su bila glavna istorijska postignuća Svetog Save i Svetog Simeona. Odlučnost Srba da sami vladaju svojim „otačastvom“ vidljiva je kod gotovo svih srednjovekovnih srpskih pisaca.
Kralj Stefan Prvovenčani piše da je greh njegovog brata Vukana, koji je, udružen sa Mađarima, hteo da mu uzme presto, bio u tome što „izvede inoplemenike na otačastvo svoje“. Arhiepiskop Danilo II kaže da su, pošto je kralj Dragutin, slomivši nogu, onesposobljen za ratovanje, srpski plemići od njega tražili da se povuče sa vlasti, „jer ako ko od okolnih careveva čuje za takav tvoj pad mi ćemo nasilno potpasti pod ruku tuđinaca“.
Posle propasti srednjovekovnih srpskih država, srpska crkva čuvala je, unutar inovernih, tuđinskih carstava, srpska pravoslavna predanja i samosvest, zasnovanu na kultovima Svetog Save, Svetog Simeona, Svetog kneza Lazara i ostalih srpskih svetaca. Srpski patrijarsi su zato, od Jovana Kantula do Arsenija IV Jovanovića Šakabente, bili na čelu najvažnijih pobuna protiv Osmanlija. Iz krila Pećke patrijaršije proistekla je i teokratska vlast mitropolita iz dinastije Petrović. Cela potonja istorija Crne Gore protekla je u znaku borbe za nezavisnost od turske vlasti.
Ista težnja od 1804. godine videla se i u Srbiji. Na ideji borbe za oslobođenje i ujedinjenje izgrađena je autonomna i potom nezavisna srpska država (1878). I sukob sa Austro-Ugarskom izbio je zbog pokušaja Dvojne monarhije da Srbima, baš kao što je to htelo i Osmansko carstvo, nametne svoje tutorstvo.
Oni koji su ratovali za slobodu od tuđinske vlasti, nisu hteli da se odreknu ni prava da odlučuju o sudbini sopstvene zemlje. Usred feudalne Evrope, Srbija i Crna Gora bile su zemlje borbom izvojevanog slobodnog, sitnog zemljišnog poseda. Napoleonov maršal Marmon u patrijarhalnoj, homerskoj demokratiji Crnogoraca, otkrio je ono za šta su se Francuzi borili još od 1789. godine. Nikola Petrović će, ipak, gušiti svaki pokušaj zakonskog uspostavljanja demokratskog poretka. To će činiti i poslednji Obrenovići. Srbija će, međutim, biti ustavna država, koja će već ustavima iz 1869. i 1888. (ukidanom i konačno vraćenom na snagu 1903) ući u doba opšteg prava glasa i demokratije. Od tri srpske dinastije ipak su samo Karađorđevići razumeli demokratsku suštinu moderne srpske istorije.
Čak i ideja ujedinjenja bila je samo druga strana medalje slobode. Tu nije bila reč samo o opšteprihvaćenom mišljenju da svaki narod ima pravo da se ujedini u svoju, nacionalnu državu. Srbi su, naime, znali da će njihove države, opkoljene imperijama, uspeti da ostanu nezavisne samo ukoliko se ujedine i uvećaju svoje teritorije. Svesni da se ne smeju ujedinjavati na štetu najbližih, susednih naroda, oslobodili su i njih i stvorili Jugoslaviju. U međuvremenu, u dva svetska rata, Srbi će svoju nepomirljivu volju za slobodom platiti milionima života.
Da li je, posle svega, reč „sloboda“ za nas izgubila svaki smisao? Jesu li Srbija i Crna Gora (koja je, tragikomičnim obrtom sudbine, stekla nezavisnost od sebe i svoje istorije) danas zaista nezavisne države? Da li o sudbini ovih zemalja odlučuju njihovi građani ili lokalni satrapi? Izvršavaju li oni demokratsku volju sunarodnika ili naloge stranaca? Imaju li i Srbi pravo na ujedinjenje, posle ujedinjenja Nemačke, dok gledamo stvaranje Velike Albanije?
Svi znamo odgovore na ova pitanja. Zato je sloboda i danas naša najvažnija politička ideja i naš jedini cilj.
Slobodan je onaj koji, između ostalog, nije moralno i duševno uništen.
Ne može da se oslobađa onaj koji ne oseća užasnu težinu neslobode, onaj koji nije ni svestan da nije slobodan.
Mi smo zaboravili smisao i vrednost slobode. Sposobnost za oslobađanje i volja za slobodom, ono što je krasilo naš narod kroz istoriju, danas je skoro na izdisaju. Većina ljudi neće ni da razmišlja o tome, oni vešto izbegavaju da priznaju sebi i drugima da su zavisni od prilika i potčinjeni. Slobodan je samo onaj koji je nezavisan. Trčeći za profitom i za preživljavanjem bežimo od slobode. Pristajanjem na neslobodu, odustajemo od sebe, od traganja za svojom svrhom, a kao narod pristajemo na kolektivno samoubistvo.
Ovo je gore potpisao Djikan!
Da se zna!
Slobodu mi imamo, Koviću!
Rodila ga majka nije koji će Srbinu iz Crne Gore, Crnogorcu da oduzme slobodu!
Slobodni da radimo što nam je volja, da pričamo što mislimo, da svakom kažemo u brk …
Slobodu imamo …. Života ti mi nemamo u naše, a tuđe!
U našu najljepšu Planinu, Srbinovu, koju hoće silom da krste u gubavu Montenegriju!?
Ali dok ne mrkne, dok dobro ne zacrni, neće ni da svanjava!
Ko zna zašto je sve ovo dobro?
Da ne biše ludijeh da zavrću u nekakve Novocrnogorce i montenegrinime, ko zna bi li Srbi uopšte budili u najljepšu Planinu!
Kako smo još onomad zaspali, kako su komunisti utulili svijeću u srpsku Goru!
A sade smo makar budni!
Prispali Srbi su konačno probudili!
… Dobro biti neće … Za nikoga neće, ako uz Božje čudo ova milet montenegrinska nabrgo neopameti!
Kome pričaš Koviću blago ti u pamet.Poltronskom i ulizničkom narodu.Čast malom broju izuzetaka.
Slobodni smo mi itekako,od svega svojega,a od pameti ponajvise.Slavimo sve sto se slaviti moze,od nekavih proslava i slavljenja zaboravicemo i najglavniju proslavu ,ako se ovako nastavi.
Gradovi nasi i vlasti u njima, svi imaju svoj neki dan,dan nekog oslobodjenja ,dan kada su nam sve zabarnili a oni do danas sebe proslavljau,nije svugdje tako,ima i zancajnih godisnjica kao grad Kotor,proslavili kazu 500 godina MASKARA,iako se to ne kaze tako nego moderno svjetski KARNEVAL,jos su se naljutili kao ih nije niko udostojio iz Podgorice toga znacajnog datuma,iskredno sam se zacudio da nije stigao glavni maskarin da im cestita,jer kda se covjek ruga sa samim sobm, i to proslavlja ,kud ces vece proslave,ili ti da prostis kazem zajebancije.
Od tih i takvih mi treba da docekamo neke promjene i boljitak.
A nije da nece ,trude se oni ,idu i drugdje ko ih pozove, i na vazne proslave,ali njihovo prisutvo se vid da je nasilno, mimo njihove volje,tesko im pada,i treba to izdrzati,cak i onamo gdje bi trebalo da stoje -CRKVA ,donosi se njima karijega,vjerovatno u svojim mislima i tihovanju, prizivaju njima svoje neke duhove,za SVETI DUH oni nijesu sazdani.
U ovakvim vremenima biti svoj na svojemu je najteze,zato bjeze u velike gradove kao Beograd,tamo te niko ne zna,a ako slucajno i sretnes nekoga ono zbog cega si dosao neces naci a ono svoje nemozs ni pomisliti,ljudi se prilagodjavaju sredini u kojoj su dosli . Beogradjani svakoga primaju dok ih je bilo ,sada su svi BEOGRADJNI,a to je opsano,u stvari njih vise nema,a ovi novi koji bi trebali da mu daju novu snagu i neki novi elan utulise GA,i sada imamo ovo sto imamo.Mali smo narod brojcano, a nselismo citvi zemaljski sar,da prostis kao cigani,strva namse nezan,sve je postalo dobro sem ono nase,ono sto smo iz kuce odnijeli u bijelom svijetu nema,ovo sto smo ovdje nasli tamo nijesmo mogli imati,kad saberes ili oduzmes svi smo gubitnic.
Hoces da zivis nedaju braca,hoces da radis nemozes,da se slucajno nesto pitas to zboravi,sta nam preostaje ? Selidba kolektivan ili USTANAK,a koji i sa kime,najtezi odgovr protivu koga.Nikada se u istoriji nijesmo borili protiv ljigavijeg neprijatelja,a svaki metar svoje zemlje smo krvlju nekome placali,a ovo sto imamo, dijelimo besplatno krvnicm.Mi koji smo imali i DRZAVU i CRKVU i NACIJU mprijed skoro 8 vjekova ,molimo one koji jenikad nijesu imali , da nam priznaju istu a mi smo im je dali,poklanjamo teritorije onima kojima smo i jezik napisali.Ovakvog poraza nije bilo nikda,da se jedan narod samoukida?Sa najveceg trona jednog naroda,i to se proglasava za BLAGODAT-BOZJI DAR,neka je onda nazdravlje!