Ништа није важније и светије од слободе
1 min read
Милош Ковић
Пише: Милош Ковић
„Слобода“ је реч коју су, до јуче, Срби радо изговарали. Данас се чује тако ретко, да јој прети опасност да постане један од оних заборављених, архаичних израза, чији смисао морамо да објашњавамо својим потомцима. Зато је важно да се подсетимо шта је реч „слобода“ значила нашим прецима, и да се запитамо да ли нам је данас она уопште потребна?
У деветнаестом веку, добу успона две српске државе, Црне Горе и Србије, најважнија политичка идеја у Европи означавана је синтагмом „ослобођење и уједињење“. Те две речи имале су исто или слично значење за Србе, Грке, Бугаре, Румуне, Италијане, Немце, Ирце, Норвежане, Финце, Пољаке или Чехе. Пронаћи ћете их по националним музејима широм света, исписане на заставама свих боја.
„Слобода“ и „ослобођење“ значили су тада, пре свега, „независност“ и „стицање независности“. Такво схватање слободе било је, уствари, веома древно. Још у старом веку народи којима су странци наметали своју власт, или су живели под влашћу странаца, борили су се за независност и за право да сами одлучују о својој судбини. Антички Грци, вечито завађени, уједињавали су се у отпору Персијанацима. Јевреји су се, да би одбранили веру и независност, тукли са Римљанима до последњег човека.
Самостална српска црква и држава – то су била главна историјска постигнућа Светог Саве и Светог Симеона. Одлучност Срба да сами владају својим „отачаством“ видљива је код готово свих средњовековних српских писаца.
Краљ Стефан Првовенчани пише да је грех његовог брата Вукана, који је, удружен са Мађарима, хтео да му узме престо, био у томе што „изведе иноплеменике на отачаство своје“. Архиепископ Данило II каже да су, пошто је краљ Драгутин, сломивши ногу, онеспособљен за ратовање, српски племићи од њега тражили да се повуче са власти, „јер ако ко од околних царевева чује за такав твој пад ми ћемо насилно потпасти под руку туђинаца“.
После пропасти средњовековних српских држава, српска црква чувала је, унутар иноверних, туђинских царстава, српска православна предања и самосвест, засновану на култовима Светог Саве, Светог Симеона, Светог кнеза Лазара и осталих српских светаца. Српски патријарси су зато, од Јована Кантула до Арсенија IV Јовановића Шакабенте, били на челу најважнијих побуна против Османлија. Из крила Пећке патријаршије проистекла је и теократска власт митрополита из династије Петровић. Цела потоња историја Црне Горе протекла је у знаку борбе за независност од турске власти.
Иста тежња од 1804. године видела се и у Србији. На идеји борбе за ослобођење и уједињење изграђена је аутономна и потом независна српска држава (1878). И сукоб са Аустро-Угарском избио је због покушаја Двојне монархије да Србима, баш као што је то хтело и Османско царство, наметне своје туторство.
Они који су ратовали за слободу од туђинске власти, нису хтели да се одрекну ни права да одлучују о судбини сопствене земље. Усред феудалне Европе, Србија и Црна Гора биле су земље борбом извојеваног слободног, ситног земљишног поседа. Наполеонов маршал Мармон у патријархалној, хомерској демократији Црногораца, открио је оно за шта су се Французи борили још од 1789. године. Никола Петровић ће, ипак, гушити сваки покушај законског успостављања демократског поретка. То ће чинити и последњи Обреновићи. Србија ће, међутим, бити уставна држава, која ће већ уставима из 1869. и 1888. (укиданом и коначно враћеном на снагу 1903) ући у доба општег права гласа и демократије. Од три српске династије ипак су само Карађорђевићи разумели демократску суштину модерне српске историје.
Чак и идеја уједињења била је само друга страна медаље слободе. Ту није била реч само о општеприхваћеном мишљењу да сваки народ има право да се уједини у своју, националну државу. Срби су, наиме, знали да ће њихове државе, опкољене империјама, успети да остану независне само уколико се уједине и увећају своје територије. Свесни да се не смеју уједињавати на штету најближих, суседних народа, ослободили су и њих и створили Југославију. У међувремену, у два светска рата, Срби ће своју непомирљиву вољу за слободом платити милионима живота.
Да ли је, после свега, реч „слобода“ за нас изгубила сваки смисао? Јесу ли Србија и Црна Гора (која је, трагикомичним обртом судбине, стекла независност од себе и своје историје) данас заиста независне државе? Да ли о судбини ових земаља одлучују њихови грађани или локални сатрапи? Извршавају ли они демократску вољу сународника или налоге странаца? Имају ли и Срби право на уједињење, после уједињења Немачке, док гледамо стварање Велике Албаније?
Сви знамо одговоре на ова питања. Зато је слобода и данас наша најважнија политичка идеја и наш једини циљ.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Слободан је онај који, између осталог, није морално и душевно уништен.
Не може да се ослобађа онај који не осећа ужасну тежину неслободе, онај који није ни свестан да није слободан.
Ми смо заборавили смисао и вредност слободе. Способност за ослобађање и воља за слободом, оно што је красило наш народ кроз историју, данас је скоро на издисају. Већина људи неће ни да размишља о томе, они вешто избегавају да признају себи и другима да су зависни од прилика и потчињени. Слободан је само онај који је независан. Трчећи за профитом и за преживљавањем бежимо од слободе. Пристајањем на неслободу, одустајемо од себе, од трагања за својом сврхом, а као народ пристајемо на колективно самоубиство.
Ovo je gore potpisao Djikan!
Da se zna!
Slobodu mi imamo, Koviću!
Rodila ga majka nije koji će Srbinu iz Crne Gore, Crnogorcu da oduzme slobodu!
Slobodni da radimo što nam je volja, da pričamo što mislimo, da svakom kažemo u brk …
Slobodu imamo …. Života ti mi nemamo u naše, a tuđe!
U našu najljepšu Planinu, Srbinovu, koju hoće silom da krste u gubavu Montenegriju!?
Ali dok ne mrkne, dok dobro ne zacrni, neće ni da svanjava!
Ko zna zašto je sve ovo dobro?
Da ne biše ludijeh da zavrću u nekakve Novocrnogorce i montenegrinime, ko zna bi li Srbi uopšte budili u najljepšu Planinu!
Kako smo još onomad zaspali, kako su komunisti utulili svijeću u srpsku Goru!
A sade smo makar budni!
Prispali Srbi su konačno probudili!
… Dobro biti neće … Za nikoga neće, ako uz Božje čudo ova milet montenegrinska nabrgo neopameti!
Коме причаш Ковићу благо ти у памет.Полтронском и улизничком народу.Част малом броју изузетака.
Slobodni smo mi itekako,od svega svojega,a od pameti ponajvise.Slavimo sve sto se slaviti moze,od nekavih proslava i slavljenja zaboravicemo i najglavniju proslavu ,ako se ovako nastavi.
Gradovi nasi i vlasti u njima, svi imaju svoj neki dan,dan nekog oslobodjenja ,dan kada su nam sve zabarnili a oni do danas sebe proslavljau,nije svugdje tako,ima i zancajnih godisnjica kao grad Kotor,proslavili kazu 500 godina MASKARA,iako se to ne kaze tako nego moderno svjetski KARNEVAL,jos su se naljutili kao ih nije niko udostojio iz Podgorice toga znacajnog datuma,iskredno sam se zacudio da nije stigao glavni maskarin da im cestita,jer kda se covjek ruga sa samim sobm, i to proslavlja ,kud ces vece proslave,ili ti da prostis kazem zajebancije.
Od tih i takvih mi treba da docekamo neke promjene i boljitak.
A nije da nece ,trude se oni ,idu i drugdje ko ih pozove, i na vazne proslave,ali njihovo prisutvo se vid da je nasilno, mimo njihove volje,tesko im pada,i treba to izdrzati,cak i onamo gdje bi trebalo da stoje -CRKVA ,donosi se njima karijega,vjerovatno u svojim mislima i tihovanju, prizivaju njima svoje neke duhove,za SVETI DUH oni nijesu sazdani.
U ovakvim vremenima biti svoj na svojemu je najteze,zato bjeze u velike gradove kao Beograd,tamo te niko ne zna,a ako slucajno i sretnes nekoga ono zbog cega si dosao neces naci a ono svoje nemozs ni pomisliti,ljudi se prilagodjavaju sredini u kojoj su dosli . Beogradjani svakoga primaju dok ih je bilo ,sada su svi BEOGRADJNI,a to je opsano,u stvari njih vise nema,a ovi novi koji bi trebali da mu daju novu snagu i neki novi elan utulise GA,i sada imamo ovo sto imamo.Mali smo narod brojcano, a nselismo citvi zemaljski sar,da prostis kao cigani,strva namse nezan,sve je postalo dobro sem ono nase,ono sto smo iz kuce odnijeli u bijelom svijetu nema,ovo sto smo ovdje nasli tamo nijesmo mogli imati,kad saberes ili oduzmes svi smo gubitnic.
Hoces da zivis nedaju braca,hoces da radis nemozes,da se slucajno nesto pitas to zboravi,sta nam preostaje ? Selidba kolektivan ili USTANAK,a koji i sa kime,najtezi odgovr protivu koga.Nikada se u istoriji nijesmo borili protiv ljigavijeg neprijatelja,a svaki metar svoje zemlje smo krvlju nekome placali,a ovo sto imamo, dijelimo besplatno krvnicm.Mi koji smo imali i DRZAVU i CRKVU i NACIJU mprijed skoro 8 vjekova ,molimo one koji jenikad nijesu imali , da nam priznaju istu a mi smo im je dali,poklanjamo teritorije onima kojima smo i jezik napisali.Ovakvog poraza nije bilo nikda,da se jedan narod samoukida?Sa najveceg trona jednog naroda,i to se proglasava za BLAGODAT-BOZJI DAR,neka je onda nazdravlje!