Нинова награда у служби одржавања колонијалне свести

Пише: Марко Танасковић

Када је за свој други роман Ходочашће Арсенија Његована добио Нинову награду за 1970. годину, тада већ више не тако млади писац Борислав Пекић, бивши робијаш и будући емигрант, на церемонији уручења награде у фебруару 1971. изговорио је следеће речи: „Прави проблем књижевности није о чему и како писати, већ за шта и како живети. Па ако нам та књижевност, као део аутентичне људске историје, у живљењу помогне, исцрпла је своју битну сврху…“

Ако из наше данашње, пост-миленијумске перспективе читамо ове Пекићеве речи од пре скоро пола века, оне нам делују безнадежно далеко и страно, као оптимистични и племенити ехо из једног посве другачијег времена. Ако је књижевност заиста некада имала моћ да интелектуално ангажује и надахне широке народне масе и да људима помогне у осмишљавању њихових свакодневних живота, морамо констатовати да је она у међувремену велики део те своје друштвене улоге изгубила.

Убрзани развој технологије који није био пропраћен адекватним духовним развојем и последично планско заглупљивање људи путем мас-медија довели су човечанство у стање у коме се књиге читају мање него икада пре иако – барем формално – живимо у времену омасовљене писмености и апсолутне доступности свих садржаја. Капиталистичко устројство, суноврат традиционалног образовног система и потрошачки менталитет такође нису погодовали развоју слободне, мислеће индивидуе какву озбиљна књижевност захтева, како у улози писца, тако и у улози читаоца.

Парадигма културног пораза

Ти глобални трендови постепеног губитка значаја књижевности закономерно су добили и своје локалне одјеке на нашем тлу. Књижевна сцена у Србији, која вероватно има више писаца него читалаца (о чему сведочи чак 200 романа пријављених за овогодишњу Нинову награду), данас је углавном провинцијално игралиште једне привилеговане и самопроглашене урбане квази-елите која између себе дели награде, признања и уносна постављења у културним институцијама.

Додела Нинове награде за роман године, некада најпрестижније књижевне награде на просторима на којима се говори српски језик, може се посматрати као парадигматична појава у којој се огледа сва дубина националног културног пораза. Ова награда установљена је за време бивше државе, а њен први добитник био је Добрица Ћосић 1955. године за роман Корени, који је, да иронија буде већа, баш недавно успешно екранизован на телевизији, чиме се потврдила његова трајна вредност и самим тим оправдала одлука жирија.

Занимљиво је погледати састав тог првог жирија који је Ћосићу доделио награду. У њему су били Милан Богдановић (као председник), Велибор Глигорић, Стеван Мајсторовић, Борислав Михајловић Михиз, Зоран Мишић и Ели Финци, дакле све најеминентнији књижевни критичари тадашње Југославије. Жири је у мање-више непромењеном и сталном саставу функционисао дуги низ година, што је допринело стабилности критеријума и расту угледа који је награда уживала. Било је, наравно, повремено контроверзних одлука, понеких промашаја и мање вредних добитника, али се ипак може рећи да је награда држала одређени ниво и да је свакако била најрелевантније признање у домену домаће прозе.

Награду су током година добијали велики писци и капитална дела попут Меше Селимовића за Дервиш и смрт, Милоша Црњанског за Роман о Лондону и Данила Киша за Пешчаник. Остаје такође забележено да је нобеловац Иво Андрић никада није добио јер је 1954. процењено да је његова Проклета авлија прекратка да би могла конкурисати као роман, па је титулу првог лауреата понео Ћосић за већ поменуте Корене.

Тријумф идеологије над естетиком

Кола су, што се реномеа награде тиче, убрзано кренула низбрдо 1994. када је, у туробно време ратова и санкција, додељена Владимиру Арсенијевићу за роман У потпалубљу. Ту су упостављена два опасна преседана. Први је био додељивање награде потпуном почетнику који иза себе није имао ништа објављено пре тог романа, а други додељивање награде из чисто политичких разлога књижевном делу које не задовољава ни минимум уметничких критеријума. Био је то тотални тријумф идеологије над естетиком, а оба ова преседана, култ дебитанта и култ политизације, одредиће ток којим ће се награда даље кретати.

Арсенијевићева изненађујућа победа била је јасна порука београдске књижевне чаршије њеном некадашњем миљенику Слободану Милошевићу, јер се у тој стилски врло скромно написаној књизи осим нескривене мржње према тадашњем председнику и величања дезертерства слабо шта друго могло пронаћи. Након Арсенијевића уследио је низ шароликих и неуједначених лауреата, међу којима је било добрих, пристојних и не толико добрих књига, али се за мали број њих могао употребити епитет „великог“ романа. Са ове дистанце евентуално се може рећи за Ситничарницу код срећне руке Горана Петровића и за Теслу, портрет под маскама Владимира Пиштала да су оставили иоле трајнији утисак на публику.

У времену у коме, како луцидно примећује француски књижевник Фредерик Бегбеде, „век трајања једног романа просечно краће траје од трајања рекламне кампање за Барила тестенину“, Нинова награда није била у стању да кроз селекцију уздигне локалну књижевну продукцију и да кристализује квалитет присутан у прозним делима објављеним на српском језику.

Злочин према новинарству и култури

Може се такође констатовати да је на срозавање угледа Нинове награде у великој мери утицало и срозавање угледа недељника који је додељује. Од свог оснивања па и каснијег обнављања НИН је био лист око кога су се окупљали и у коме су писали водећи српски новинари и интелектуалци. Велика пера нашег новинарства попут Богдана Тирнанића и Александра Тијанића славу су стекла пишући колумне на страницама НИН-а. Уз периодичне падове и успоне, НИН је одржавао ту ексклузивну репутацију све до 2009. када је, испод жита, продат немачком Рингијеру за понижавајућу цифру која је званично била мања од милион евра.

За толико се отприлике данас продају просечни фудбалери из домаће лиге када одлазе у иностранство. То је био један од највећих злочина према српском новинарству и култури уопште, а за њега је била одговорна Демократска странка која је на тај начин желела да неутрализује критике које су долазиле из редакције тог недељника док га је водио Слободан Рељић. Након продаје, НИН се претворио у ћириличну и другачије дизајнирану верзију недељника Време, а заједно са овим угледним и утицајним магазином у стране руке је – у виду колатералне штете – прешла и Нинова награда, као препознатљив бренд и важан национални културни капитал.

Потискивање ћирилице

Промене су брзо постале видљиве. Иако се НИН и даље штампа на ћирилици, већ дуги низ година уназад ниједан роман штампан на ћирилици није добио Нинову награду. Међу шест романа који су ове године ушли у најужи избор ниједан није штампан на ћирилици, тако да је извесно да ће се та неславна традиција наставити. Треба рећи да је брига о језику и националном писму такође један од важнијих задатака високе књижевности, на чему се рецимо у Француској изузетно инсистира.

Издавачи обично правдају штампање на латиници комерцијалним разлозима, односно жељом да продају своја издања на екс-југословенским тржиштима где ћирилицу баш и не миришу, али свакако да незванична политика Ниновог жирија и компаније Рингијер такође имају утицаја на ту одлуку, поготово код оних издавача који се надају Ниновој награди. У том погледу, овакву скривену али ипак очигледну праксу обесхрабривања ћирилице можемо третирати као природни наставак старе аутроугарске политике забрањивања ћирилице и наметања латинице на окупираним територијама.

Непожељне теме

У политичком и идеолошком смислу такође се спонтано наметнуо идеалан профил добитника Нинове награде. За почетак, нипошто се не сме писати о темама које величају хероје и епизоде из националне историје. Национал-романтизам сваке врсте најстроже је забрањен. Тај кардинални грех починио је Слободан Владушић, угледни писац и теоретичар књижевности, који је ове године објавио Велики јуриш, вишеслојан и узбудљив роман о пробоју Солунског фронта који је превише мирисао на – од комуниста проказаног – Станислава Кракова. За казну, изостављен је из ужег избора, иако му по свим уметничким мерилима свакако припада место у самом врху.

Ако се већ мора писати о национаним јунацима из Првог светског рата, онда је пожељно да се они, попут Мајора Гавриловића, прикажу као самоубилачки, опасни фанатици и дегенерици којима је место у лудници, баш као што је то учинио прошлогодишњи победник Дејан Атанацковић у роману Лузитанија. Уопште узев, треба бежати од великих наратива, епске тематике и широких прозних замаха, али ако се они већ користе онда је нужно безбедно их сместити у интернационални оквир, као што је учинио Александар Гаталица у награђеном Великом рату.

Такође, није препоручљиво доводити у питање глобални поредак, тај „најбољи од свих могућих светова“ у коме живимо откако је Фукујама, након пада Берлинског зида, прогласио „крај историје“. То је врло ,,непромишљено“ у свом изврсном антиутопијском роману учинио Миомир Петровић, па је и он за наук елиминисан из конкуренције за овогодишњу награду.

Табашевићев проверени рецепт

С друге стране, овогодишњи добитник Владимир Табашевић савршено се уклапа у ове новоуспостављене Нинове естетско-политичке калупе и каноне. Као да пред нашим очима стасава неки нови Арсенијевић, само далеко марљивији и посвећенији раду на себи. Када је пре две године у фото-финишу извисио за награду, на друштвеним мрежама је дигао кукњаву до неба, жалећи се да је због исфорсиране политичке коректности, односно политике родне равноправности, изгубио већ виђено признање, које је на крају отишло Ивани Димић за роман Арзамас.

Било је то неџентлменско и неколегијално понашање, јер је својом реакцијом омаловажио успех колегинице. Касније је променио плочу и тврдио је да се само зезао, али да је био несхваћен. Очигледно да је улога несхваћеног генија и нежног психопате она коју овај несвршени студент филозофије и рођени Мостарац воли да игра. У међувремену је написао роман Заблуде Светог Себастијана у коме се окренуо опробаном и очигледно успешном рецепту – пљувању по улози српске стране у ратовима 90-их.

У овој поетизованој избегличкој причи о жртвама и одрастању, на филозофском трагу Гастона Башлара, кључна сцена одиграва се још на почетку када главном јунаку, малом дечаку Карлу који је, баш као и аутор романа, избегао из Мостара, српски војници у бруталној редаљци силују мајку, што је описано неповезаним дечијим речима и слободним асоцијацима, чиме се само кроз књижевност потврђују сви они лажни стереотипи из пропагандне кухиње ЦНН-а и филмова Анђелине Џоли.

Ако по овом делу икада буде снимљен филм, била би велика неправда да било ко осим Мирјане Карановић одигра улогу те силоване жене, јер она ипак има највише искуства са тематиком. Што се самог Табашевића тиче, он је овим не превише оригиналним делом свакако већ дубоко загазио на другосрбијанској стази, али ће у наредном периоду морати мало да поради на свом помало сировом јавном наступу, како би оправдао инвестицију коју је књижевни естаблишмент уложио у њега.

Давид као идеалтипски пример

Јер, поред самог дела, за добитника Нинове награде је врло пожељно да у јавности износи либералне, прозападне, југоносталгичарске и аутошовинистичке ставове. Сваки национализам је генерално лош, али је српски национализам најгори и најопаснији на свету, како је проповедао Крлежа. Још је Киш, који је у сваком погледу недостижни узор за овдашњу књижевну квази-елиту, тврдио да је „национализам, пре свега, параноја. Колетивна и појединачна параноја. Као колективна параноја, он је последица зависти и страха, а изнад свега последица губљења индивидуалне свести.“

Што се тиче „борбе против српског национализма“ ту је свакако један од корифеја добитник Нинове награде из 2014. Филип Давид, иначе својевремено и Кишов добар пријатељ, који је 2016. осетио потребу да се нападно и неукусно огради од присуства тадашњег председника Србије Томислава Николића на церемонији доделе награде за најчитанију књигу у мрежи домаћих библиотека која је одржана у Народној библиотеци.

Многи су се тада запитали да ли би морално осетљиви писац направио сличан скандал да се којим случајем на додели награде, у својству америчког председника, појавио Барак Обама који је директно одговоран за нападе дроновима због којих је на десетине хиљада цивила изгубило своје животе. Ових дана времешни Давид, иако ове године нема роман у конкуренцији, поново привлачи пажњу изјавом за подгоричку Побједу у којој проглашава Србију искључивим кривцем за нестабилност на Балкану и за лоше односе са суседима.

У служби колонизатора

Политизација награда и награђиваних писаца није ништа ново. Од ње пати и најславнија књижевна награда на свету, Нобелова, која је, на запрепашћење читаве светске литерарне јавности, 2015. додељена потпуно непознатој белоруској новинарки и списатељици Светлани Алексијевич, као награда због њених антируских и антипутиновских ставова и „храбрих“ изјава попут оне да је „упијала мржњу према Русији са мајчиним млеком“.

Уосталом, сви памтимо како је немачка нобеловка румунског порекла Херта Милер, иначе поносна ћерка СС официра, пре пар година „почастила“ домаће љубитеље књижевности и новинаре који су дошли да је чују на Сајму књига прекорним изјавама да су Срби сами криви за бомбардовање НАТО пакта. Ако један Нобелов комитет мора да се коцка својом репутацијом у промоцији морално-политички подобних, а уметнички недостојних аутора, а за рачун једне глобалистичке агенде чија је моћ у опадању, зашто би ситуација била битно другачија са Ниновом наградом?

Очигледно је да она данас превасходно служи за одржавање компрадорског модела књижевности који Србима намеће колонијалну свест и епигонски и са закашњењем подражава стране узоре и моде. У њој ведре и облаче свемоћни идеолошки комесари, корумпирани кланови и интересне групе који намештају жирије, награде и конкурсе тако да је било какво изненађење унапред искључено. Питање је само да ли ће и докле озбиљни и национално одговорни писци пристајати да „трче“ на Ниновим намештеним тркама и да им на тај начин дају незаслужени легитимитет.

Извор: Нови Стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: