Nikola N. Živković: Balašević

Pre dva ili tri dana umro je u 67. godini života jedan pevač. Ime mu je Đorđe Balašević. Živeo je u Novom Sadu. Uprava grada, na čelu s gradonačelnikom, složila se da zbog tog događaja proglase „dan žalosti“. Uveče, pred spavanje, imam običaj da malo „vrtim po televizijskim kanalima“, da vidim šta ima novo „u zemlji Srbiji i svetu“. Nekoliko TV stanica posvetilo je veče tom pevaču. Čitale su se i pevale njegove pesme i to ne samo u Novom Sadu, već i u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i drugim srpskim gradovima. Neko je kazao kako je i novoizabrani patrijarh Porfirije izrazio saučešće porodici preminulog pevača. Ako!

Šta ja tu mogu da kažem? Malo. Kako sam živeo preko tri decenije u Berlinu, ne samo da nisam nikada čuo za ovog pevača, već ni za glumce, voditelje popularnih televizijskih emisija, ili druge slavne zvezde iz „sveta zabave“ tog doba, a koje, izgleda, poznaju mnogi u Srbiji.

Iz svega zaključujem da je očevidno ovaj pevač bio veoma popularan. Građani su rado slušali njegove pesme. Nemam ništa protiv. Neko voli da sluša srpske narodne pesme, drugi klasičnu muziku, treći opet zabavnu muziku, repere, šansone – i tako redom. Svaki od tih muzičkih smerova i stilova ima svoju publiku.

Kad sam napustio Jugoslaviju, krajem 1978, popularna je bila rok grupa Bijelo dugme. Ne znam imena pevača iz te grupe. Prosto me to nije interesovalo. No, zapamtio sam jednu njihovu pesmu: „Đurđevdan“. Rado sam je slušao. I kao student, od 1972. do 1977, nikada mi nije palo na pamet da odem na koncert neke rok grupe. Sećam se da su me drugari iz zagrebačkog studentskog doma zvali da s njima idem u Ljubljanu, na koncert engleske grupe Džetro Tal (Jethro Tull). Njihova muzika zaista nije bila loša.

Uvek mogu da slušam Vivaldija, Mocarta, Verdija, Betovena, Ravela, Čajkovskoga, Prokofjeva, Svetislava Božića, a iznad svega Baha. Povremeno, prema raspoloženju, rado slušam srpske narodne pesme i to iz južne Srbije, „vranjanske“, sa Kosmeta, ali i grčke, s ostrva Krita, ruske. A volim i portugalski „fado“, te španske, iz Andaluzije.

Preko Gugla sam pronašao tri ili četiri pesme upravo preminulog Đorđa Balaševića. To sam prosto uradio kako bih mogao da privedem kraju ovaj dnevnički zapis. Nijedna od tih njegovih pesama ne samo da me nije „zdrmala“ – kako je voleo da kaže moj prijatelj Peđa Ristić – već me savršeno ostavila ravnodušnim. Nadam se da se zaljubljenici u njegove pesme neće naljutiti što ja, eto, tako osećam. Uostalom, kao što i ja poštujem osećanja ljudi koji vole da slušaju muziku upravo preminulog Novosađanina.

Dok sam „guglao“, pronađoh ne samo njegove pesme, već i neke izjave, a koje se, koliko sam mogao da vidim, prećutkuju. Slika je sledeća: „Balašević – mirotvorac, poštenjak koji voli sve narode.“ Napisao je, međutim, i pesmu izvođenu u dvorani Sava centra i Srpskom narodnom pozorištu 1991. godine koja glasi:

„Laku noć braćo Janezi,
Shvatam vas, sve su to geni,
Mame vas habzburški kavezi…

‘Ajte vi, braćo Slovenci,
Nemojte s tim da se šalite,
Samo vas čekaju Nemci.
Samo im vi još falite,

Kvarni ste, jadna vam majka,
Nismo iz istog filma,..

Ja neću da vas se setim,
Ni kad budem gledao slalom.

Laku noć braćo smučari,
Dobro ste mi se smučili…“

I ovu pesmu sam pročitao po prvi put sada, iz „gugla“. Moram priznati da mi se dopada. Naravno, to nije genijalna pesma, ali čini mi se da je veoma dobro opisala osećanje koje je tada obuzelo većinu Srba. I mene.

Balašević je 28. juna 2002. održao koncert u Hrvatskoj, u Domaševcu, i dao sledeću izjavu: „Govorim iskvarenu verziju hrvatskog jezika, takozvani srpski jezik.“ Čitam komentare povodom tog hrvatskog patriotskog zanosa ovoga Novosađanina: „Kad sam to čuo, razočarao sam se! Od onda, kad se tvoja pesma pojavi na radiju, radio se isključuje, ili menja stanica. Toliko si mi postao odvratan, da mi se gadi i tvojom ulicom u Novom Sadu da prođem“ – Milan Putnik iz Novog Sada. Snežana Stojčić: „Sram ga bilo!“

Nije proteklo ni tri godine, Balašević se ipak setio onih kojima je obećao da ih se neće setiti ni „kad bude gledao slalom“ i uzeo državljanstvo Slovenije!

Šta hoću da kažem? Da s vremenom u kome živimo, da sa srpskom politikom i štampom nešto nije u redu. Šta? Da tema dana u našim medijima bude smrt jednog zabavnog pevača, a da istovremeno čovek koji je, po mojim merilima, uradio mnogo više za ovaj narod i državu, bude prećutan, zaboravljen. Poznajem, na primer, jednog srpskog matematičara. Pre desetak godina osvojio je prestižne nagrade na međunarodnim takmičenjima. Godinama je živeo kao podstanar u Beogradu. Premda je imao preporuke svojih univerzitetskih profesora, nije mogao da dobije čak ni mesto slabo plaćenog docenta. Kako je imao ženu i maloletno dete, jedini izlaz video je u pečalbi. Odmah je bio primljen na jedan ugledan univerzitet u Americi. Veoma su brzo prepoznali vrednost tog mladog srpskog matematičara. Brzo je napredovao u karijeri. Moje pitanje: zar niko od tih srpskih tajkuna, koji su u „privatizaciji“, dakle krađi državne imovine, preko noći postali milioneri, nije video mogućnost da se „iskupi za grehe“ i pomogne ovog obdarenog Srbina? Ministri sa kupljenim diplomama nose časovnike vredne nekoliko hiljada evra i ne stide se što pored njih živi možda genijalni mlad čovek, a koji ne može da plati ni podstanarsku sobu! Gledajući lica većina tih tajkuna i srpskih ministara, sumnjam da u njihovom srcu postoji nešto što se zove milosrđe ili griža savesti.

Drugi primer. Lično znam neke ljude, ili sam čuo priče od njihovih saboraca, koji su poginuli braneći srpska sela: u Dalmaciji, Lici, na Kordunu, Baniji, Slavoniji, Bosni, Hercegovini, Kosmetu. Porodice tih heroja žive ne samo zaboravljene, već i u veoma teškim materijalnim uslovima. Niko ih, sem u retkim prilikama, ne spominje.

A, evo, čujem, da se sprema akcija da Đorđe Balašević dobije ulicu u Novom Sadu. To za mene nije normalno. Lekar bi dao dijagnozu: Ovo je društvo ozbiljno bolesno. Poremećene su neke osnovne vrednosti. Za koje ideale su nekada ljudi bili spremni da se žrtvuju? Za odbranu otadžbine, naroda i porodice. Šta danas propagiraju televizijski programi? To može da se svede na dve reči: „Zadruga“ s TV Pinka i „Parovi“ s TV Hepija. A te televizije su dobile nacionalne frekvencije! Koliko sam mogao da procenim, spomenute emisije ističu „kao vrline“ samo dve stvari primitivizam i prostakluk. „Zadruga“ i „Parovi“ predstavljaju danas zapravo neslužbenu, ali stvarnu ideologije srpske vlade i srpske države.

Da završim ovaj zapis s nekim svetlim primerima iz naše novije istorije. Da tako beznadežno stanje srpskog društva ipak nije, ovo potvrđuje i primer sahrane patrijarha Pavla novembra 2009, ili niškog hirurga Miodraga Lazića, aprila 2020. U oba slučaja ljudi su, čini se, prepoznali koje su prave, neprolazne vrednosti srpske tradicije i društva.

Njihove sahrane bile su potresne, masovne, spontane, na najupečatljiviji način otkrivajući istinska osećanja i dušu jednog naroda.

Izvod iz Dnevnika