Никола Н. Живковић: Балашевић

Пре два или три дана умро је у 67. години живота један певач. Име му је Ђорђе Балашевић. Живео је у Новом Саду. Управа града, на челу с градоначелником, сложила се да због тог догађаја прогласе „дан жалости“. Увече, пред спавање, имам обичај да мало „вртим по телевизијским каналима“, да видим шта има ново „у земљи Србији и свету“. Неколико ТВ станица посветило је вече том певачу. Читале су се и певале његове песме и то не само у Новом Саду, већ и у Београду, Крагујевцу, Нишу и другим српским градовима. Неко је казао како је и новоизабрани патријарх Порфирије изразио саучешће породици преминулог певача. Ако!

Шта ја ту могу да кажем? Мало. Како сам живео преко три деценије у Берлину, не само да нисам никада чуо за овог певача, већ ни за глумце, водитеље популарних телевизијских емисија, или друге славне звезде из „света забаве“ тог доба, а које, изгледа, познају многи у Србији.

Из свега закључујем да је очевидно овај певач био веома популаран. Грађани су радо слушали његове песме. Немам ништа против. Неко воли да слуша српске народне песме, други класичну музику, трећи опет забавну музику, репере, шансоне – и тако редом. Сваки од тих музичких смерова и стилова има своју публику.

Кад сам напустио Југославију, крајем 1978, популарна је била рок група Бијело дугме. Не знам имена певача из те групе. Просто ме то није интересовало. Но, запамтио сам једну њихову песму: „Ђурђевдан“. Радо сам је слушао. И као студент, од 1972. до 1977, никада ми није пало на памет да одем на концерт неке рок групе. Сећам се да су ме другари из загребачког студентског дома звали да с њима идем у Љубљану, на концерт енглеске групе Џетро Тал (Jethro Tull). Њихова музика заиста није била лоша.

Увек могу да слушам Вивалдија, Моцарта, Вердија, Бетовена, Равела, Чајковскога, Прокофјева, Светислава Божића, а изнад свега Баха. Повремено, према расположењу, радо слушам српске народне песме и то из јужне Србије, „врањанске“, са Космета, али и грчке, с острва Крита, руске. А волим и португалски „фадо“, те шпанске, из Андалузије.

Преко Гугла сам пронашао три или четири песме управо преминулог Ђорђа Балашевића. То сам просто урадио како бих могао да приведем крају овај дневнички запис. Ниједна од тих његових песама не само да ме није „здрмала“ – како је волео да каже мој пријатељ Пеђа Ристић – већ ме савршено оставила равнодушним. Надам се да се заљубљеници у његове песме неће наљутити што ја, ето, тако осећам. Уосталом, као што и ја поштујем осећања људи који воле да слушају музику управо преминулог Новосађанина.

Док сам „гуглао“, пронађох не само његове песме, већ и неке изјаве, а које се, колико сам могао да видим, прећуткују. Слика је следећа: „Балашевић – миротворац, поштењак који воли све народе.“ Написао је, међутим, и песму извођену у дворани Сава центра и Српском народном позоришту 1991. године која гласи:

„Лаку ноћ браћо Јанези,
Схватам вас, све су то гени,
Маме вас хабзбуршки кавези…

‘Ајте ви, браћо Словенци,
Немојте с тим да се шалите,
Само вас чекају Немци.
Само им ви још фалите,

Кварни сте, јадна вам мајка,
Нисмо из истог филма,..

Ја нећу да вас се сетим,
Ни кад будем гледао слалом.

Лаку ноћ браћо смучари,
Добро сте ми се смучили…“

И ову песму сам прочитао по први пут сада, из „гугла“. Морам признати да ми се допада. Наравно, то није генијална песма, али чини ми се да је веома добро описала осећање које је тада обузело већину Срба. И мене.

Балашевић је 28. јуна 2002. одржао концерт у Хрватској, у Домашевцу, и дао следећу изјаву: „Говорим искварену верзију хрватског језика, такозвани српски језик.“ Читам коментаре поводом тог хрватског патриотског заноса овога Новосађанина: „Кад сам то чуо, разочарао сам се! Од онда, кад се твоја песма појави на радију, радио се искључује, или мења станица. Толико си ми постао одвратан, да ми се гади и твојом улицом у Новом Саду да прођем“ – Милан Путник из Новог Сада. Снежана Стојчић: „Срам га било!“

Није протекло ни три године, Балашевић се ипак сетио оних којима је обећао да их се неће сетити ни „кад буде гледао слалом“ и узео држављанство Словеније!

Шта хоћу да кажем? Да с временом у коме живимо, да са српском политиком и штампом нешто није у реду. Шта? Да тема дана у нашим медијима буде смрт једног забавног певача, а да истовремено човек који је, по мојим мерилима, урадио много више за овај народ и државу, буде прећутан, заборављен. Познајем, на пример, једног српског математичара. Пре десетак година освојио је престижне награде на међународним такмичењима. Годинама је живео као подстанар у Београду. Премда је имао препоруке својих универзитетских професора, није могао да добије чак ни место слабо плаћеног доцента. Како је имао жену и малолетно дете, једини излаз видео је у печалби. Одмах је био примљен на један угледан универзитет у Америци. Веома су брзо препознали вредност тог младог српског математичара. Брзо је напредовао у каријери. Моје питање: зар нико од тих српских тајкуна, који су у „приватизацији“, дакле крађи државне имовине, преко ноћи постали милионери, није видео могућност да се „искупи за грехе“ и помогне овог обдареног Србина? Министри са купљеним дипломама носе часовнике вредне неколико хиљада евра и не стиде се што поред њих живи можда генијални млад човек, а који не може да плати ни подстанарску собу! Гледајући лица већина тих тајкуна и српских министара, сумњам да у њиховом срцу постоји нешто што се зове милосрђе или грижа савести.

Други пример. Лично знам неке људе, или сам чуо приче од њихових сабораца, који су погинули бранећи српска села: у Далмацији, Лици, на Кордуну, Банији, Славонији, Босни, Херцеговини, Космету. Породице тих хероја живе не само заборављене, већ и у веома тешким материјалним условима. Нико их, сем у ретким приликама, не спомиње.

А, ево, чујем, да се спрема акција да Ђорђе Балашевић добије улицу у Новом Саду. То за мене није нормално. Лекар би дао дијагнозу: Ово је друштво озбиљно болесно. Поремећене су неке основне вредности. За које идеале су некада људи били спремни да се жртвују? За одбрану отаџбине, народа и породице. Шта данас пропагирају телевизијски програми? То може да се сведе на две речи: „Задруга“ с ТВ Пинка и „Парови“ с ТВ Хепија. А те телевизије су добиле националне фреквенције! Колико сам могао да проценим, споменуте емисије истичу „као врлине“ само две ствари примитивизам и простаклук. „Задруга“ и „Парови“ представљају данас заправо неслужбену, али стварну идеологије српске владе и српске државе.

Да завршим овај запис с неким светлим примерима из наше новије историје. Да тако безнадежно стање српског друштва ипак није, ово потврђује и пример сахране патријарха Павла новембра 2009, или нишког хирурга Миодрага Лазића, априла 2020. У оба случаја људи су, чини се, препознали које су праве, непролазне вредности српске традиције и друштва.

Њихове сахране биле су потресне, масовне, спонтане, на најупечатљивији начин откривајући истинска осећања и душу једног народа.

Извод из Дневника

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: