Није крив Мило – ми смо криви, јер ћутимо и трпимо

Слободан Савовић
„Није Слоба крив, ми смо криви , ми смо гола г… И кад Слоби досадимо, он ће само да пусти воду“. Ова култна реченица из филма „Професионалац“ пренешена на нас у Црној Гори и на нашег оца нације звучи овако: „Није Мило крив, ми смо криви, ми смо гола г… „ Само што Мило није још пустио воду. Слоба је Милу био политички отац, а ми смо пасторчад њихових система. Слоба и Мило су одавно прерасли своје личности и није више ништа ад персонам, већ су они персонификација њиховог друштвено политичког легата.
Шта још треба да се деси и шта још треба да нам ураде па да ми овакви какви јесмо, подигнемо главе изнад фекалија у којим пливамо? Овакви какви јесмо уплашени и навикнути на кризе и на мрвице са капиталистичке трпезе, мазохистички се самозадовољавамо ситним привилегијама њиховог друштва.
Збиља, да ли знамо које моралне вриједности важе у нашем друштву. Да ли је ће моја дјеца и дјеца коју васпитавам у школи бити успјешни грађани ове државе само ако буду пратиље и пратиоци успјешних бизнисмена? У супротном биће обесправљена радна снага тајкуна блиских власти.
Политику „измакнутих мердевина“ (како ју је дефинисао Ноам Чомски у књизи Снови и надања) не прихватам. Увођење закона и правила од стране класе на власти која је пљачком друштвене имовине, корупцијом и непотизмом, приграбила себи то право. У свим сегментима. Пластично речено лопов хвата лопова. Измакли су нам љествице друштвеног напредовања и они нам прописују наше законски пожељно понашање.
Зову се социјалисти, а заступају неолиберализам. Замјеном теза намећу страх нама који немамо никакве кривице. Осим т , што овакви какви јесмо ћутимо и трпимо. И добро је док нас пуштају да трпимо. Док нас трпе. Наше је само да им што мање сметамо. Брига њих и за нације, језике, цркве и државе. То су коске само за нас. Они се клањају златном телету.
Само у овој држави може се десити да тадашњег предсједника синдикалне централе премијер назива најбољим сарадником. Само у овој држави може бити да тај исти синдикални лидер тужи суду потписника ових редова због тога што му је казао да је стекао енормно материјално богатство и да је загадио синдикални покрет во вјеки вјеков. Да је правне државе умјесто да ћути, она би давно процесуирала њега и његовог насљедника који је сумњиво дијелио мрвице радницима чија су предузећа затворена.
Питање свих питања јесте то, гдје је праг толеранције овога народа? Религијски казано, гдје станује душа у свакоме од нас? Ми се свих ових година понашамо као кметови на туђем посједу. Задовољни својим мизерним платама уплашени да не изгубимо и то мало што имамо. И оптужујемо једни друге?
Аутор текста је предсједник подгоричког Синдиката просвјете Слободан Савовић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:


Šta predaje ovaj fekalista? Teško đeci koju on uči. Pogledajte mu samo mračnu facu.
Васпитачу, што пливаш у фекалијама, ограничи овај амбијент на себе.
„Генијално“ ти је ово питање „гдје станује душа у свакоме од нас“ ?
Предсједничe подгоричког синдиката просвјете прво почисти у својој кући па онда моралиши. Морао би знати знаш да је садашњи предсједник Синдиката просвјете Звонко Павићевић десна рука, или како ти кажеш најбољи сарадник, министара просвјете.
Sto jest – jest. Niko nam drugi nije kriv sto imamo istu vlast vec skoro tri decenije. A da bude jos gore, potrajace i dalje.