Невидљиви Срби: Пријетње српским политичарима нијесу медијска вијест!

Редакција ИН4С сматра да је дужност сваког слободног и одговорног друштва да једнаком мјером осуди сваки говор мржње, пријетњу и дискриминацију – без обзира на идентитет жртве или починиоца. Нажалост, свједоци смо да то у Црној Гори није случај.

Прије два дана у јавности су се појавиле осуде због увредљивих натписа на једној згради у којој живе ЛГБТ активисти.

Медији су брзо реаговали, инцидент је ушао у ударне термине телевизијских дневника, огласиле су се бројне невладине организације, политичари и амбасаде. Била је то лекција из брзине и јединства кад су људска права угрожена.

Али када је Владислав Дајковић, предсједник политичке партије Слободна Црна Гора, пријавио пријетње које му је упутио извјесни Демир Шаркиновић из Плава – пријетње да „никад неће смјети да дође у Плав” и да ће „платити” јер је критиковао уклањање путоказа за Пећ као да је у Србији – наишао је на језиву тишину.

Медији су игнорисали ту информацију, иако је пријава поднијета полицији и саопштење достављено редакцијама. Невладине организације које се иначе редовно оглашавају кад је у питању говор мржње, нијемо ћуте. Нема осуда. Нема забринутости. Нема извјештаја.

@demir.sarkinovic♬ original sound – Demir Sarkinovic

Поставља се питање – да ли се људска права у Црној Гори мјере по томе ко је жртва? Да ли Срби имају право да се осјећају угрожено? Имају ли право да се крећу слободно по сопственој држави без пријетњи и застрашивања? И најважније – зашто је пријетња једном Србину, политичару, мање важна од увреде на зиду грађанских активиста?

Овај случај је више од обичне пријетње. Он показује суштинску неправду – да су права селективна, да су медији често пристрасни, а да се друштвена емпатија дозира по политичкој и етничкој подобности. Ако вјерујемо у принципе једнакости, слободе кретања, слободе говора и права на политички став – онда та права морају важити за све, без изузетка.

Дајковић јесте политичка личност, али прије свега грађанин Црне Горе. И његова безбједност, и његова слобода кретања, заслужују исту пажњу као и права било које друге угрожене групе. Ако то као друштво не препознајемо – онда потврђујемо да смо селективна заједница у којој права постоје само за „наше“.

Читајте ЈОШ:

(ВИДЕО) Дајковић: Колико их боле наши вијекови на Косову, кад им оволико смета саобраћајни знак?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: