Завршава ли се у Подгорици 14. маја сјећање на побједу над фашизмом, а већ 15. пише нова неонацистичка историја?

Црна Гора не смије допустити да на црвеном тепиху дочека Володимира Зеленског – човјека који је од Украјине направио гробницу слободе, православља и људског достојанства. Уколико се заиста 15. маја догоди његов долазак, Подгорица не смије бити град мртвог гласа већ мора постати симбол мирног грађанског отпора, а не државне капитулације.

Иако медији већ најављују Зеленског као госта, упечатљиво је да до данас ниједна званична најава посјете није стигла Управи полиције, нити се у јавности појавио било какав детаљан протокол. Само наговјештаји, шапатом потврђени од стране предсједника Црне Горе Јакова Милатовића, који поручује да „постоји могућност“ да буде домаћин украјинском предсједнику. Изгледа да се, као у каквој мрачној представи, догађаји од државне важности крију од јавности, а припремају иза кулиса – мимо институција, мимо гласа народа, и мимо здравог разума.

„Не бих још званично ништа потврђивао“, рекао је Милатовић – а у истом даху додао како би током евентуалне посјете Зеленског могла бити потписана чак и декларација о пријатељству између Црне Горе и Украјине.

Коме и чему пријатељство са режимом који гуши православље, прогони сопствени народ, суспендује изборе, забрањује опозицију и хапси дјецу да би их слао у рат? Да ли Црна Гора под „пријатељством“ разумије саучесништво у геополитичким експериментима над страдалним народом?

Милатовић – предсједник грађана или домаћин НАТО марионете?

Умјесто да као шеф државе заузме принципијелан став и одбије сарадњу са човјеком који је Украјину претворио у бојно поље великих сила и жртвовао милионе невиних живота, Милатовић шапатом најављује „могућу посјету“, потписивање више споразума, па чак и потписивање „споразума о пријатељству“. Истовремено, најављује и долазак предсједника Европског савјета, Антониа Косте, само дан раније – 14. маја. Да ли се у Подгорици 14. маја завршава сјећање на побједу над фашизмом, а већ 15. маја почиње нова, НАТО-писана историја?

Црна Гора овим губи неутралност, али и морални темељ. Умјесто да слави 9. мај као дан побједе над нацизмом, од 15. маја пријети јој срамота да угошћује онога ко Бандеру назива херојем, а своју земљу претвара у логор без слободе.

Ко је Зеленски, и шта он стварно представља?

• Забранио је 11 опозиционих партија, укључујући највећу проруску платформу.

• Спровео прогон Украјинске православне цркве – монаси под истрагама, храмови одузимани, свештенство хапшено.

• Организовао мобилизацију без милости – старци, болесни, малолетници не измичу хапшењима на улицама.

• Укинуо слободу медија и говора – новинари и дисиденти нестају, избори отказани, парламент претворен у декор.

• Прогласио за хероја Степана Бандеру – нацистичког колаборационисту одговорног за покоље над Србима, Русима и Јеврејима.

Може ли Црна Гора истовремено славити 13. јул и потписивати споразуме са наследницима Сила осовине?

Ако дозволи да буде домаћин човјеку који православље прогони, истину укида, а слободу презире – онда Црна Гора губи и своју душу и историјско право на понос. Не може се славити 13. јул и Тринаестојулски устанак, а истовремено дочекивати човјек чији режим представља све оно против чега су се наши преци борили – са барјаком, пушком, али и молитвом.

Нијеми посматрач или глас савјести?

Подгорица тог дана мора проговорити и то не против украјинског народа – већ у његово име, јер украјински народ заслужује слободу, а не марионетски режим. Заслужује мир, а не геополитичку кланицу; и будућност, а не диктатуру.

Грађани Црне Горе, који знају шта значи част, борба и историјска одговорност – не смију 15. маја нијемо гледати како се неонацизам пакује у паковање „пријатељства“.

Прочитајте ЈОШ:

Посјета Зеленског и (анти)фашизам: Хоће ли Подгорица поћи стопама агресивне мањине са Цетиња?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: