Parović: Nepristajanje kao poslednja linija odbrane

Piše: Miroslav Parović

Jako dugo traje besomučna kampanja kojom nas uverevaju da od pojedinca više ništa ne zavisi i da je svaki vid otpora uzaludan.

Sa svih strana dobijamo defetističke poruke koje za cilj imaju samo i isključivo da slome duh u ljudima i da onda nestane svaki vid reakcije čak i na egzistencijalno bitne teme. Međutim, čak i u tako zlim vremenima u ovom narodu se jave pojedinci koji nas svojim ličnim podvigom podsete da nije sve izgubljeno i da je snaga upravo u nama samima.

Ljubiša Tumbaković, sada već bivši selektor fudbalske reprezentacije Crne Gore te reprezentativci Filip Stojković i Mirko Ivanić su svojim činom nepristajanja da igraju protiv reprezentacije tzv. Republike Kosovo na delu pokazali kolika je snaga lične žrtve i koliko se daleko čuje poruka odbrane dostojanstva. Jer mislim da retko ko zna koji je rezultat utakmice bio na kraju, a da svi znaju i da uglavnom svi pozdravljaju to što su ova tri čoveka odlučila da brane srpsko dostojanstvo.

Pritisnut snagom ove poruke koja je poslata sa utakmice Milo Đukanović je odlučio da momentalno reaguje strašnom najavom da će srušiti Srpsku pravaslavnu crkvu u Crnoj Gori i da će ubrzo otpočeti sa uspostavljanjem nečega što on zove „crnogorskom pravoslavnom crkvom“. Ovo je jasan pokazatelj da oni koji drže Crnu Goru znaju koliko je malo potrebno pa da se opet podigne ono što se u toj državi već dugo potiskuje, a to je srpska nacionalna svest i srpska civilizacija na kojoj tamo počiva ama baš sve što vredi i ima nekakvog smisla. Iz tog razloga se na u osnovi gandijevski potez Tumbakovića, Stojkovića i Ivanića poteže teška atriljerija i najavljuju drakosnke mere odmazde. No što bi rekao najveći srpski filozof Njegoš: „Nova nužda novu silu rađa.“, tako će i ovaj potez Mila Đukanovića samo pokrenuti nove pojedince da se suprotstave i to će stvoriti lančanu reakciju.

Ako se poruka „Kosovo je Srbija!“ ovako primila u Crnoj Gori i ako je izazvala tako burnu reakciju njihove vlasti možete li da zamislite na koji način je ta poruka dočekana u Srbiji?! Vrlo jednostavnim pregledom društvenih mreža može se videti hiljade i hiljade pozitivnih reakcija, a stvari idu i tako daleko da su sve glasniji oni koji bi Ljubišu Tumbakovića rado videli na mestu selektora fudbalske reprezentacije Srbije. Čitavu pozitivnu poruku nisu uspeli da upropaste ni oni koji su u javnost puštali lažne informacije o tome da su navodne pretnje „huligana“ dovele do toga da igrači Crvene zvezde odbiju da igraju spornu utakmicu.

Dakle, može se uraditi nešto na nivou svakog pojedinca, a da to ima odjek i uticaj čak i na neke velike događaje u istoriji. Tako da se postavlja pitanje šta to može sprečiti bilo kog Srbina da odbije da podrži ideju razgraničenja na Kosovu i Metohiji i da samim tim istog tog momenta stane rame uz rame sa svim velikanima naše istorije?! Kakva to druga životna odluka može da proizvede takvu veličanstvenu ličnu pobedu i nagradu koja se meri ulaskom u besmrtni puk onih koji su na sličnim iskušenjima davali ispravan odgovor.

Iz tog razloga ovaj događaj iz Crne Gore nam je dao jasan put šta i kako treba da radimo u slučaju da dođe do onoga što se najavljuje, a to je taj tzv. „istorijski dogovor sa Albancima“. Jednostavno treba na bazi ličnog primera i spremnosti na ličnu žrtvu organizovati ljude kako bi masovno odbacili to poniženje koje će neko nazivati sporazumom stoleća i rešenjem naših problema. Ljubiša Tumbaković, Filip Stojković i Mirko Ivanić su nam na delu pokazali kako se ulazi u istoriju i postaje zaista veliki. Nepristajanjem na poniženje su dokazali i čojstvo i junaštvo. Stoga kolege političari eto nam modela politike prema Kosmetu. Nepristajanje! I narod će nas podržati, slediti i poštovati. Svakoga ko bude muljao sa tim pitanjem narod će razotkriti i prezreti.

Autor je predsjednik Narodnog slobodarskog pokreta