Nenad Kecmanović: Optužujući Srbe za Prvi svetski rat Nemačka pere svoju prošlost

Srbi bi trebalo da formulišu šta je njihov nacionalni interes i da naprave nacionalni program. Ali ovo je dvostruko nepovoljan momenat. Jer, niti za tako šta postoji nacionalni konsenzus, niti bi to, sada, spolja bilo dobro primljeno.

Dr Nenad Kecmanović, dekan Fakulteta političkih nauka u Banjaluci i profesor na doktorskim studijama Fakulteta političkih nauka u Beogradu, poznat je kao dobar poznavalac srpskih prilika sa obe strane Drine. Kaže da su Srbi danas isuviše podeljeni na patriote i mondijaliste, na Šumadince i Prečane, na anglofile, rusofile i germanofile …

– A u regionalnom okruženju već čujem asocijacije na Načertanije, Memorandum i sl. Činjenica da su Srbi bili među pobednicima u dva svetska rata i da je Srbija Pijemont dve Jugoslavije, proizvela je i kod lidera novog svetskog poretka procenu da su Srbija i Srbi faktor neravnoteže na Balkanu, da je zemlja prevelika, ljudi prekobrojni, da su umišljeni, svojeglavi, da se ne uklapaju, te da ih treba „svesti na pravu meru“.

Koja bi to mera bila?

– Ne znamo, a pošto se globalni odnosi menjaju, ne znamo ni sa kim ćemo je sve odmeravati. Zato je možda bolje malo sačekati.

Negativan imidž koji Srbe prati više od dve decenije kao da se nije promenio.

– Na našem negativnom imidžu u svetu je dugo, planski i sistematski rađeno, i spolja i iznutra. Stvorena je globalna percepcija da su Srbi rasturili Jugoslaviju, masovno ubijali, proterivali i razarali po Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Kosovu da bi stvorili „veliku Srbiju“. Svi ostali su, navodno, nevino stradali, a ako su nekog Srbina i ubili ili prognali, bilo je ili slučajno ili u nužnoj samoodbrani. To je bila pretpostavka za vazdušne udare na srpske položaje u Bosni i Nato bombardovanje Srbije, sa ili bez rezolucija Saveta bezbednosti UN. U tome je aktivno učestvovalo na desetine najmoćnijih zemalja sveta, a pasivno, uz retke izuzetke, i sve ostale. Svaka promena negativne slike o Srbima išla bi na njihov račun i zato je neće prihvatiti. Koncesije koje je Srbija sada, silom neprilika, napravila na KiM, tumače kao priznavanje naše krivice i svoje pravice i zato aplaudiraju i pominju čak Nobelovu nagradu za mir. Status Srbije se jeste malo poboljšao u EU i SAD, ali će se značajnije promeniti sa opadanjem njihovog značaja u svetskoj politici.

Sa velikom pažnjom gleda se i na odnose Srbije i Republike Srpske. Da li su oni „zahladneli“ od promene vlasti u Beogradu?

– Ja ne primećujem sadržajne političke promene, a ne znam da je neko ustanovio šta se to promenilo. Pogrešan utisak su stvorile neke izjave Tomislava Nikolića, a posebno odsustvo Vučića na nekim zajedničkim sastancima. Kasnije toga nije bilo. To je, međutim, pitanje psihološkog profila političara i ličnih odnosa. To nema veze sa dobrim odnosima Srbija-Srpska, koji nisu interes samo jedne strane.

Očekujete li da će međunarodna zajednica zahtevati od Srbije da se odrekne RS i da će to biti jedan od uslova na putu ka EU?

– Vi očito mislite na evroatlantske saveznike, jer danas „međunarodne zajednica“ nema bez Rusije i Kine, koje su više puta blokirale negativan izveštaj OHR o RS pred SB UN. Amerika i EU, posebno Nemačka, nastaviće da ucenjuju Srbiju preko RS, ali ne znam šta bi mogli da traže, a Beograd da im udovolji. Srbija, recimo, nije iskoristila status međunarodnog garanta Dejtonskog sporazuma kada su Srpskoj otimali entitetske nadležnosti. Beograd je propustio da otvori pitanje simetrije KiM i RS, iako je to visilo u vazduhu. Tražena i pokušana normalizacija odnosa sa Sarajevom, mimo Banjaluke, pokazala se jalova, jer Srpska čini „pola Bosne“, a njen predstavnik u Predsedništvu BiH ima pravo veta. Ključna prepreka za normalizaciju odnosa „evropske Srbije“ sa „bosanskim susedom“ jeste što je bošnjačka politička elita uverena da u SANU ili slično postoji tajni moćni svesrpski centar koji daljinskim upravljačem reguliše ponašanje Srba u BiH. Čak ni Slobodan Milošević, koji je imao nacionalni autoritet bez presedana, nije uspeo da natera Srbe preko Drine da popuste pred međunarodnim pritiscima, pa ne znam ko bi to mogao danas iz Beograda.

Spekuliše se da će, posle Kosova, Zapad preći na „sređivanje stanja“ u BiH, odnosno tražiti ukidanje RS.

– „Sređivanje RS“ samo što nije počelo. Mislim da će sve ići brže jer Rusija je u velikoj spoljnopolitičkoj kontraofanzivi, od Sirije, do Ukrajine, a Kina se sve više meša u globalne odnose. Zato će evroatlantski saveznici nastojati da što pre integrišu, utvrde i zaokruže balkanski prostor. Već za jesenje izbore organizuju nevladin sektor za „obojenu revoluciju“ protiv neposlušne vlasti u RS.

Da li je BiH održiva zajednica?

– Bosnu nećete naći u Banjaluci, a u zapadnoj Hercegovini još manje. BiH jeste održiva, ali samo kao decentralizovana država, sa maksimalnom autonomijom delova i minimalnim nadležnostima zajedničkih organa. Izvorni tekst Dejtonskog ustava, odnosno ustavni aneks mirovnog sporazuma bio je upravo to. Nedostajalo je samo priznanje Herceg-Bosne, pa da BiH bude konfederacija tri nacionalne republike i „bosanski tronožac“ stabilan. Iako su Izetbegović i Silajdžić potpisali Dejtonski sporazum, bošnjačka elita bezmalo dve decenije pokušava da Srbima nametne centralizovanu BiH i Hrvatima unitarizovanu Federaciju BiH. U tome je spolja ohrabrivana, ali ni Srbi ni Hrvati to neće.

Postoji li mogućnost da se RS otcepi?

– Referendum za osamostaljenje RS je i pokrenut kao odgovor na bošnjačku težnju za dominacijom. Budu li Bošnjaci zadržali antidejtonski pristup, budu li odbijali dogovor sa komišijama o zajedničkoj državi, budu li unedogled iščekivali da im neko spolja prekroji BiH po njihovom ukusu, puzajuća disolucija BiH će, pre ili kasnije, dovesti do secesije i RS i Herceg-Bosne. A oni će se naći u malom i izolovanom Bošnjakistanu.

Kako vidite ulogu Turske na Balkanu?

– Rukovodstvo Srpske je pokazalo dobar politički refleks u ranom prepoznavanju neoosmanizma. Možda i zato što je Davutoglu prilikom prve posete Sarajevu Srbe šokirao tezom da je „osmanska okupacija bila jedna uspešna priča koju treba obnoviti“. Preambiciozna u odnosu na realne kapacitete, Turska politika je doživela poraz na više frontova, uključiv sada i u Srbiji. Ostao je ipak dubok trag relativno kratke, ali uspešne turske diplomatske ofanzive u masovnoj svesti žitelja bošnjačko-muslimanskog dela Bosne i tri opštine u Raškoj. Erdogan je u poznatim metaforama Bosnu i Sandžak, mnogo pre Kosova, identifikovao sa Turskom. Zauzvrat, tandem reis Cerić – muftija Zukorlić je Tursku proglasio za maticu Bošnjaka. To je prećutno od srca prihvaćeno. Zato dok se Erdoganova vlast ozbiljno iznutra klima, po džamijama u Srbiji i BiH klanjaju namaz za spas turskog premijera. Deklarisana i od SAD podržana politika Ankare „nula problema sa susedima“, raskrinkana kao „neoosmanizam“, završava kao „panislamizam“. Ako imamo u vidu Erdoganov islamistički politički bekgraund, možda je to od početka i bilo samo to.

Kako vidite Srbiju u svetlu pregovora sa EU i rešavanja kosovskog pitanja?

– Srbija se nalazi u stanju napetog iščekivanja šta će konkretno dobiti od „rešavanja kosovskog pitanja“ i „početka pregovora sa EU“. Pomoć iz evropskih fondova, ino-investicije, zapošljavanje, rast standarda? I to od Baroza, a ne samo od šeika iz Abu Dabija. Pri porezu solidarnosti i porastu cena namirnica, duplim računima za struju, pažnju javnosti ne mogu duže držati tri paralelna rijalitija na televiziji, spekulacije o koalicijama i slično. Životni problemi su nešto drugo.

U nekim zemljama na Zapadu gotovo da se vodi kampanja da se Srbi proglase glavnim krivcima za Prvi svetski rat, a potre uloga Nemaca?

– Nemačka pere prošlost. Pošto je preuzela ekonomsko, pa i političko predvođenje EU, nije čudno da nadmoć nastoji da proširi i na interpretaciju prošlosti. Ne bi me iznenadilo da preuzimanje krivice za Prvi svetski rat postave Srbiji kao uslov za prijem u EU. Zašto ne i za Drugi svetski rat? Zna se da su prvi ustanici u okupiranoj Evropi bili uglavnom Srbi, da su zadržali deo snaga Vermahta planiranih za Istočni front, da su olakšali odbranu SSSR-a, pomogli kontraofanzivu Crvene armije, doveli do podizanja Berlinskog zida. A sve to nasuprot Trećem rajhu, koji je trebalo da porazi Staljina i zaštiti Evropu od širenja komunizma. Deluje glupo, ali to nije ništa spram ponašanja globalne supersile u Iraku sa „Sadamovim hemijskim oružjem“.

Ima li i Sarajevo svoju ulogu u svemu tome?

– Nije moćnima danas nikakav problem da plate poznatog istoričara i jakog izdavača da od amnestije Nemačke za Veliki rat napravi svetski bestseler. Kao centralni poligon već je planiran međunarodni naučni skup u Sarajevu, u kome su uoči rata iskopane stope „teroriste“ Gavrila Principa, a sada se podiže spomenik „legitimnom“ okupatoru Francu Ferdinandu. Inostrani organizatori su kao glavnog lokalnog partnera izabrali Ejupa Ganića… Srećom, javljaju se iz sveta ozbiljni naučnici, i austrijski istoričari i unuci Habzburga, koji se distanciraju od ove političke ujdurme. Bez njih bi se glas naših uglednih istoričara, kao potomaka terorista, mladobosanskih zaverenika i crnorukaša, samo uklopio u kreirani stereotip o nasilju sklonim Srbima.