Neka bude borba neprestana!

 Piše: Tajana Poterjahin

Između uobičajenih zastoja na graničnim prelazima i atmosferskih nepogoda koje su ovog leta poprimile narav (ne)prirodne katastrofe, Srbiju je još jednom uspela da iznenadi činjenica da Dino Merlin ovde može da proda, i to za samo par večeri, dovoljno karata da mu se isplati održavanje čak tri koncerta u Beogradu.

Reakcija nije izostala. Prinuđen na samoorganizovanje, deo naroda je jasno i javno stavio do znanja da ne želi Dina Merlina u svojoj prestonici. No, drugi deo naroda, sviđalo se to nama ili ne, kupio je karte za taj koncert. I to je posledica svih onih ćutanja koja prethode pobuni, odsustva kulturne politike i svesti o važnosti postojanja nacionalnog dostojanstva kod svakog pojedinca, na duhovnoj i psihološkoj ravni. Popuštanje i pomirljivost, nemušta promena programa svaki put kada nam se nešto ne dopada, neizostavno vode u poraz – rat za kulturni identitet i nacionalno samopoštovanje mora da se vodi svakoga dana, i moraju da ga vode svi – od pojedinca do države. I dok pojedinci još kojekako daju znake života, institucionalno ćutanje je zaglušujuće.

Dino Merlin, Oliver Dragojević, Mišo Kovač, Doris Dragović i ostali navedeni po istom kriterijumu, nažalost, deo su naše savremene popularne kulture –  takvima ih, iz dana u dan decenijama unazad, uporno čine najpopularnije beogradske pop radio stanice, RTS ( Kovaču je pre par godina Javni servis Srbije posvetio čitavo jedno zabavno veče), različite pevačke emisije takmičarskog tipa u kojima se među mladima neprekidno forsira jedan prevaziđen, umetnički bezvredan i nacionalno opasan jugoslovenski muzički naboj u kome su Sarajevo, Zagreb ili Split nekakvi popkulturni uzori…

Verujem da ne postoji nacionalno svesni Srbin koji ne oseća stid i bes pred plakatom rasprodatog Merlinovog koncerta, jednako kao pred scenama neukusnog prenemaganja hrvatske pevačice lakih nota na obeležavanju Njegoševog rođendana. Pokušaji da se zgražavanje srpske pravoslavne javnosti prikaže kao moralna panika iluzorni su. Nije problem privatni moral pevačice, nego odsustvo bilo kakve umetničke kompetencije, ali i činjenica da se radi o osobi koja je ne tako davno javno i privatno vređala srpskog patrijarha.  Ovih dana u tome je sledi nekakav „veliki gospodin košarke“ kome beogradski srbomrsci zdušno aplaudiraju, dok administrator deli na Severininoj zvaničnoj stranici nepismenu podršku „performansu“ ili šta god, koju je napisao još nepismeniji Dragan Bursać. Suvišno je napomenuti da isti oni mediji koji hrane kult „eks ju“ kulture afirmišu i ovu izvođačicu postkulturnih radova u muzici, tako da ne čudi nimalo što jedan deo naše javnosti i naših sunarodnika nema nikakav problem sa cetinjskim „performansom“. Njima je Severina svakako bliža nego Njegoš.

I kao da to nije dovoljno šamara našoj kulturi za ovo leto, saznajemo da je Božo Vrećo priredio „spektakl“ ni manje ni više nego na nekropoli na Radimlji. Da, na pravoslavnom  groblju. Spektakl.

Istovremeno, dok bivamo obavešteni da nas od jeseni čeka nova verzija Pinkovog najgledanijeg rijaliti programa, nakon što smo doznali da su se dve učesnice prethodnog venčale u Crnoj Gori, što je ova televizija prenosila u vreme porodičnog nedeljnog ručka, čini se da ipak imamo dovoljno vremena da obeležimo stradanje Srba u genocidnoj akciji čije je samo jedno ime „Oluja“, pre nego što ponovo zapadnemo u ono dugo ćutanje, ispunjeno uglavnom osećanjima nemoći i prigušenog besa, jednog opšteg stanja bezizlaza lišenog pravih ideja i akcija koje će sprečiti nova nacionalna i kulturna poniženja.

Između pevanja nad grobovima i rušenja nadgrobnih spomenika razlike gotovo da nema. Između ruganja Njegošu i uriniranja po srpskim crkvama na Kosovu i Metohiji, takođe, suština je ista. Skrnavljenje (tuđe, ili još gore – sopstvene) svetinje, identiteta i imena.

Krečenje grafita srpskim junacima i odlazak na koncert srbomrsca jeftinih rima deo su istog projekta, i pored toga što će vam obožavaoci dotičnog pevača verovatno reći da se tu „radi samo o muzici.“ Moguće je da tu muziku drugačije čuju oni čije su bližnje masakrirali uz nju.

Premda nas stalno opominju i prekoravaju, plaše „srpskim podelama“ koje tobož moraju pošto- po to da se zaleče, naravno, na našu štetu, na štetu srpskog duhovnog i nacionalnog bića, čini se da nam jedna oštra i jasna, konačna podela nikada nije bila potrebnija.

Ovi nas svakodnevni izazovi stavljaju pred jednostavne izbore. Neko će odabrati da učestvuje u skrnavljenju jedne velike, višeslojne pravoslavne kulture dugog trajanja, neko će samo da promeni program, da utiša radio verujući da je učinio dovoljno.

A šta ćemo mi?

Ovo nije tekst koji se završava pitanjem bez odgovora, nego pitanjem na koje svi znamo odgovor, samo treba da ga glasno izgovoramo što češće, sve dok ne postane življeni poklič našeg savremenog srpskog pokolenja, a ne samo stih iz voljene knjige koji čitamo setni zagledani u prošlost. Neka bude borba neprestana.