NATO pred raspadom, jer gubi smisao postojanja, a i mnogo će koštati

Piše: Bukvić Zoran

Po Ustavu Crne Gore, predsednik države je predsednik svih građana, a da li je to tako, a nije, pokazao je predsednik, Jakov Milatović, na Samitu mladih NATO u organizaciji Atlantskog saveza Crne Gore u Budvi, 25 .i 26.aprila. Predsednik je u svom govoru morao da pokaže više senzibiliteta prema velikom broju građana koji su protiv NATO saveza i da ne iznosi neke zaključke, za koje i on zna da su netačni. Bilo bi dobro da se gospodin Jakov Milatović, a i mnogi drugi političari koji su zarad fotelja promenili stav o NATO savezu, podsete na ono što narod zna i ne podržava. Nošen litijama, narod je dobro znao šta je NATO savez i šta je Amfilohije o njemu govorio 2018.godine. On je rekao da je NATO stid i sram Evrope i stid i sram crnogorske vlasti, koja je prihvatila da zločince primi za svoje pokrovitelje, da od njih traži bezbednost. Srpska pravoslavna crkva je trn u oku NATO saveza. To potvrđuju i izjave bivšeg komandanta Kopnenih snaga SAD u Evropi, generala Ben Hodgesa. On je u izjavi za „Glas Amerike“, 2019.godine, izjavio da je Srpska pravoslavna crkva glavna pretnja za dovršavanje posla na Balkanu od strane NATO saveza, okupacije Balkana. U tom kontekstu treba gledati i na neargumentovane kritike na izjavu mitropolita crnogorsko-primorskog SPC, Joanikija. Čuvene su i reči navedenog generala, pre Specijalne vojne operacije u Ukrajini, da zapadne političare treba ubediti da Rusija nije više partner, već neko ko želi da napadne ceo svet. Ovaj narativ zapada prihvatila je i naša vlast, kada je zapad shvatio da Rusija ne može izgubiti rat u Ukrajini. U godišnjem izveštaju NATO saveza za 2020.godinu, pa i kasnije, navedeno je da su najveći bezbednosni izazovi za NATO, Rusija i uspon Kine.

Građani Crne Gore ne veruju NATO savezu da je demokratski savez, kada preduzima vojne akcije bez saglasnosti Veća bezbednosti UN, što je neprihvatljivo i za mnoge države. Samo od 1998. do 2001.godine, izveo je 8 većih vojnih akcija.

Kakav je to demokratski savez u kome je lako ući, ali je teško izaći. Lakše je napustiti UN i EU, nego NATO. Članom 13 Vašingtonskog sporazuma, uređeno je da nakon što je sporazum na snazi 20 godina, svaka strana može istupiti godinu dana nakon što je predala izjavu o istupanju Vladi SAD, koja će obavestiti vlade drugih potpisnica o predaji takve izjave. Prema tome, ako je Crna Gora ušla u NATO savez 2017.godine, ona bi tek 2038.godine mogla da napusti NATO.

Pandemija Korona virus pokazala je koliko je nato „demokratski“ savez i da je jedinstvo i solidarnost u NATO savezu lažno, pa je i generalni skretar NATO pozivao na solidarnost. On je time posredno priznao da je član 5. Vašingtonskog sporazuma, mrtvo slovo na papiru. Da li je bilo zamislivo da su se „najrazvijenije“ i „najdemokratskije“ države na početku pandemije bavile hajdučijom, sa razlikom da su hajduci davali deo plena siromašnom narodu, što one nisu radile. Te „demokratske“ članice su jedna drugoj otimale opremu i sredstva za borbu protiv kovida.

Da li, sem političara, još neko veruje da se odluke u NATO savezu donose konsenzusom i da NATO baštini iste vrednosti kao Evropska unija. Ako je tako, a nije, kako je moguće, npr. da Crna Gora stavi veto na odluke NATO saveza. Kako je moguće da je npr. Crna Gora 2010.godine dobila službeni status kandidata za EU, a u NATO je primljena 2017.godine. Nasuprot Crne Gore, Albanija je 2014.godine dobila službeni status kandidata, a u NATO je primljena 2009.godine. Tursku ne treba ni spominjati, jer je ona u NATO savez ušla 1952.godine, a 2019.godine EU glasa za obustavu pregovora o pridruživanju sa Turskom. Stvar je percepcije SAD ko će i kada ući u NATO savez i EU i od toga šta neko može ponuditi SAD. Očigledni primeri za ovo su Bugarska i Rumunija. Ove države su u NATO savez ušle 2004.godine, a u EU 2007. godine, pod velikim pritiskom SAD na džave članice EU. Ove države su bile interesantne SAD zbog blizine Rusiji i izgradnji NATO baza. U Rumuniji su počeli radovi na izgradnji najveće vojne baze NATO u Evropi. Na lokaciji veličine malog grada, na površini od skoro 3.000 hektara, moći će trajno biti 10.000 NATO vojnika i njihovih porodica. Projekat je vredan 2,5 milijardi evra.

U Bugarskoj će za potrebe NATO biti izgrađena infrastruktura vredna 6 milijardi evra.

Ovo su sve planovi iz vremena Bajdenove administracije, a da li će to biti i realizovano, videćemo. Crna Gora je zahvaljujući političarima, NATO savezu i zapadu dala sve što je mogla, ulazak u NATO, priznanje lažne tzv. države Kosovo, uvela sankcije Rusiji i dr., a sve mimo volje naroda. Ulazak u EU je stvar političkih odluka moćnih, a ne isunjenje nekih uslova. Zbog toga je moguće da i pre Crne Gore, Ukrajina uđe u EU.

Bivši, a i sadašnji američki predsednik, Tramp, je i u svom prethodnom mandatu često i grubo pritiskao članice NATO da više izdvajaju novčana sredstva i da dostignu iznos od 2 odsto BDP za odbranu, a sada insistira da izdvajanje za odbranu bude 5 odsto BDP. Neke ključne evropske zemlje moraju mnogo da ulože, kako bi dostigle i NATO cilj od 2 odsto za odbranu, a 5 odsto je nedostižan san. Očekuje se da će lideri NATO saveza usvojiti novu metu na dugo očekivanom samitu u Hagu u junu mesecu. Diplomate očekuju da bi kompromis mogao biti postignut na nivou između 3 i 3,5 odsto. Prema podacima Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira (SIPRI), američka vojna potrošnja u 2024.godini iznosila je 876,5 milijardi evra (997 milijardi dolara), što čini 66 odsto ukupne potrošnje svih 32 članice NATO ili 37 odsto ukupne globalne vojne potrošnje u 2024.godini. Predsednik SAD, Donald Tramp, u pravu je kada traži veća izdvajanja za NATO savez, jer Amerika neće više da finansira ničiju odbranu. Mnogi su se do sada pozivali samo na član 5 Vašingtonskog sporazuma, po kome će se napad na jednu članicu smatrati napadom i na druge i da će ostale članice pružiti i vojnu pomoć. Međutim, svesno il ne , članice zaboravljaju na smisao člana 3 sporazuma, čija je suština da članice moraju da razvijaju svoju individualnu i zajedničku sposobnost da se odupru oružanom napadu, da bi se same branile i da bi pomagale drugima. Istinu odgovora zbog čega se traži povećanje izdvajanja za odbranu, najbolje se može shvatiti u poruci profesora i direktora Instituta Rutherford u Virđžiniji (SAD), Džon Vhite Heada.

On je rekao da je Američka nacija postala plen vojno-industrijskog kompleksa, koga podržavaju ratni profiteri i korumpirani političari. Nemojte se zavaravati ako mislite da će se vaš teško zarađen poreski novac koristi za nacionalnu bezbednost.

Američki magazin „Nešenel Interest“ pisao je da preduvani vojni izdaci, preko 70 odsto američkog buđžeta, samo stvaraju potrebu za izmišljanjem neprijatelja, jer u tome leži opravdanje za tolike troškove. Istorija i događaji to potvrđuju.

2003.godine SAD su počele invaziju na Irak, zbog navodnog oružja za masovno uništenje koje nikada nije postojalo. SAD su često lagale svet, da bi započele vojne akcije širom sveta. Kulminaciju kampanje za uveravanje ratno skeptične javnosti bio je pažljivo isceniran govor tadašnjeg američkog državnog sekretara, Kolina Povela, 2003.godine u UN u Njujorku. Povell je izneo brojne navodne „dokaze“ prema kojima tiranin u Bagdadu već ima biološko oružje za masovno uništenje, te da radi na razvoju atomske bombe. Dve godine kasnije, Povel ja ovaj govor nazvao sramnom mrljom i distancirao se. Rekao je da je on u ime SAD izneo lažne informacije i to će uvek ostati deo njegovog života. Prosto rečeno, priznao je da je lagao ceo svet i to u UN. Međutim, to je bio povod za agresiju na Irak, a sve ostalo SAD nije bitno.

Nije to bio ni prvi ni poslednji put, da SAD iznose neistine, odnosno lažu. Ruski predsednik, Vladimir Putin, je u govoru na konferenciji o bezbednosti u Minhenu, 2007.godiner, optužio zapadne sile da se širenjem NATO saveza na Baltičke zemlje tri godine ranije, 2004., prekršile obećanje s početkom 1990-tih godina. Moskva govori o izdaji, jer se valja prisetiti dogovora između američkog ministra vanjskih poslova, Jamesa A. Bakera i bivšeg sovjetskog lidera, Mihaila Gorbačova, tokom njihovog sastanka, 9.februara 1990.godine, o neširenju NATO saveza. Te 2004.godine, u NATO je primljeno sedam država: Litvanija, Latvija, Estonija, Rumunija, Bugarska, Slovenija i Slovačka.

Dvadesetogodišnje vojno angažovanje SAD u Avganistanu predstavlja garanciju da će se rat, koji bi mnogi Amerikanci zaboravili, biti utisnut u kolektivno sećanje zemlje sa istom dugotrajnošću kao i katastrofalni pad Sajgona. Koga su to SAD i NATO pobedile, naravno nikoga. Napadaju one koji su stotinu puta slabiji od njih, pa i pored toga morali su da napuste, npr. Avganistan. Kakva je to velika vojna sila koja nije mogla da pobedi talibane uprkos mobilizaciji 110.000 vojnika u 2011.godini i najsavremenijim vrstama oružja i vojne opreme. Gde god su ratovali, SAD i NATO, ostale su samo ruševine i ubijeni. Rat u Avganistanu je koštao više od 2 biliona dolara i više od 3.500 života savezničkih vojnika. Gotovo 110.000 civila je ubijeno ili ranjeno otkako su UN počele sistematski da beleže civilne žrtve od 2009.godine. Ukupan broj poginulih u Iraku je između 200.000 i milion ljudi, zavisno od procena. Ugledni medicinski časopis „Lancet“ je već 2006.godine objavio broj od preko 65.000 dodatnih smrtnih slučajeva, a rat u Iraku je tada bio daleko od kraja.

Svi političari izjavljuju da je Crna Gora kredibilan član NATO saveza. Da mi smo to, ali ne zbog toga što zastupamo interese vlastite države, već zbog slepog poltronstva interesima velikih i gaženjem Ustava svoje države.

Naši političari su se utrkivali ko će se pre izjasniti da će i Crna Gora izdvajati 2 odsto BDP za odbranu, pa i više, koliko god bude potrebno.

Od ukupno raspoloživih sredstava iz opštih prihoda, realizacija buđžeta Ministarstva odbrane na kraju 2023.godine iznosila je 64.830.900,49 evra ili 93,3 odsto, a 2024.godine, 75.213.33,42 evra ili 96,6 odsto u odnosu na odobrena sredstva. Crna Gora je u 2024. godini za odbrambeni buđžet izdvojila 2,02 odsto, što je za sada proklamovani iznos NATO saveza. Ovo su izjavili političari, mada se u zvaničnim NATO dokumentima ne navodi da je Crna Gora izdvojila za odbranu 2 odsto BDP.

Predsednik države, kao predsednik Saveta za odbranu i bezbednost, koji donosi odluke o komandovanju Vojskom Crne Gore, morao bi građanima Crne Gore da odgovori da li Vojska Crne Gore može da odgovori svojim zadacima u miru i koji su bezbednosni rizici kojima se ona može suprostaviti i eliminisati ih. Odgovora na ovo pitanje za sada nema, a možda ga odgovorni i nemaju.U izveštajima o radu i stanju u upravnim oblastima iz nadležnosti Ministarstva odbrane, u zaključcima, suštinski nema razlike za 2023. i 2024.godinu, jer se za obe godine navodi da Ministarstvo odbrane u kontinuitetu sprovodi aktivnsoti za unapređenje sistema odbrane i dostizanje planiranih odbrambenih kapaciteta i sposobnosti potrebnih za izvršavanje misija i zadataka Vojske. Pitanje je kada će i da li će Vojska ikada biti sposobna da realizuje svoje misije.

Političari nam govore da je učestvovanje u misijama NATO saveza na dobrovoljnoj osnovi i da se navodno ne vrši pritisak na članice, što apsolutno nije tačno. Skupština bi trebalo da donese odluku o povlačenju vojnika Vojske Crne Gore iz Letonije i Bugarske, koji navodno tamo imaju ulogu ojačavanja i odvraćanja, podrazumeva se od Rusije. Nikada nije, a i nikada se neće crnogorski vojnik boriti protiv ruskog vojnika. Po sopstvenim priznanjima mnogih, vojnici idu tamo zbog dnevnica, a ne da bi se borili. Prošle, 2024.godine, 105 pripadnika je bilo angažovano u NATO aktivnostima isturenih kopnenih snaga (Forward Land Forces-FLF) u Letoniji i Bugarskoj. Vojska je započela angažovanje u NATO aktivnostima pojačanog isturenog prisustva u Letoniji od 2018.godine, upućivanjem raznorodnih jedinica nivoa odeljenje. Skupština Crne Gore je 2022.godine donela odluku o angažovanju do 60 pripadnika Vojske u sastavu NATO za odgovor na krize u Bugarskoj.

Nije jasno, kako se predsednik države odnosi prema neustavnim odredbama Strategije odbrane Crne Gore (2019.god.), po kojima je osnovna misija Vojske, odbrana Crne Gore i država članica NATO. Crna Gora ne može da brani članice NATO saveza. Prema Ustavu Crne Gore, član 129, Vojska brani nezavisnost, suverenost i državnu teritoriju Crne Gore u skladu sa principima međunarodnog prava o upotrebi sile i pripadnici Vojske mogu biti u sastavu međunarodnih snaga. Valjda i dalje važi Ustav ili je Vašingtonski sporazum važniji od našeg Ustava. Mogli smo da se ogledamo na Hrvatsku, u čijem Ustavu, članak 7, piše da Republika Hrvatska može pružiti pomoć državama saveznicima u slučaju oružanog napada na jednu ili više njih u skladu sa sklopljenim međunarodnim ugovorima, na temelju odluke Hrvatskog sabora, koju predlaže Vlada Republike Hrvatske uz prethodnu saglasnost Predsednika Republike Hrvatske. Zašto i mi ne promenimo i odredbe Ustava o komandovanju Vojskom, za koju je imanentno jednostarešinstvo, a ne kolektivni organ, savet. Opet, da spomenem Hrvatsku i članak 100 Ustava, po kome je Predsednik Republike vrhovni zapovednik oružanih snaga Republike Hrvatske.

Predsednika države jedini ima ustavno pravo da komanduje Vojskom na osnovu odluka saveta za odbranu i bezbednost, pa se postavlja pitanje kako on može da na osnovu člana 38a, Zakona o odbrani (2019.god.), prenese ovlašćenja za komandovanje operacijama komandantu severnoatlantskog saveza nadležnom za vođenje operacije na teritoriji Crne Gore, u slučaju aktiviranja člana 5 Severnoatlantskog ugovora.
SAD i zapad vole da pričaju o poretku zasnovanom na pravilima i koliko su ona važana. Međutim, to su pravila koja rado krše kada im ne odgovara da ih poštuju. Ovo je jedan od razloga zašto je toliko zemalja, od Brazila preko Južne Afrike do Indije, suzdržano kada je reč o osudi ruske Specijalne vojne oparacije ili primeni sankcija Moskvi. Sve ovo treba shvatiti kao očigledan dvostruki standard SAD koji se primećuje na globalnom planu, a sve se vraća SAD kao bumerang. Mnogi Američki političari sve više shvataju da je konflikt s Rusijom politički i da je zbog toga potrebna vešta diplomatija, a ne vojska i da je saradnja s Rusijom, umesto konflikta s njom, jedini efikasan način za svetski mir.To je izgleda i novi pristup politici predsednika SAD, Donalda Trampa.