• Изабрано
• Поглед

НАТО пред распадом, јер губи смисао постојања, а и много ће коштати

1 min read

2 месеца ‎ ИН4С

Зоран Буквић

Пише: Буквић Зоран

По Уставу Црне Горе, председник државе је председник свих грађана, а да ли је то тако, а није, показао је председник, Јаков Милатовић, на Самиту младих НАТО у организацији Атлантског савеза Црне Горе у Будви, 25 .и 26.априла. Председник је у свом говору морао да покаже више сензибилитета према великом броју грађана који су против НАТО савеза и да не износи неке закључке, за које и он зна да су нетачни. Било би добро да се господин Јаков Милатовић, а и многи други политичари који су зарад фотеља променили став о НАТО савезу, подсете на оно што народ зна и не подржава. Ношен литијама, народ је добро знао шта је НАТО савез и шта је Амфилохије о њему говорио 2018.године. Он је рекао да је НАТО стид и срам Европе и стид и срам црногорске власти, која је прихватила да злочинце прими за своје покровитеље, да од њих тражи безбедност. Српска православна црква је трн у оку НАТО савеза. То потврђују и изјаве бившег команданта Копнених снага САД у Европи, генерала Бен Ходгеса. Он је у изјави за „Глас Америке“, 2019.године, изјавио да је Српска православна црква главна претња за довршавање посла на Балкану од стране НАТО савеза, окупације Балкана. У том контексту треба гледати и на неаргументоване критике на изјаву митрополита црногорско-приморског СПЦ, Јоаникија. Чувене су и речи наведеног генерала, пре Специјалне војне операције у Украјини, да западне политичаре треба убедити да Русија није више партнер, већ неко ко жели да нападне цео свет. Овај наратив запада прихватила је и наша власт, када је запад схватио да Русија не може изгубити рат у Украјини. У годишњем извештају НАТО савеза за 2020.годину, па и касније, наведено је да су највећи безбедносни изазови за НАТО, Русија и успон Кине.

Грађани Црне Горе не верују НАТО савезу да је демократски савез, када предузима војне акције без сагласности Већа безбедности УН, што је неприхватљиво и за многе државе. Само од 1998. до 2001.године, извео је 8 већих војних акција.

Какав је то демократски савез у коме је лако ући, али је тешко изаћи. Лакше је напустити УН и ЕУ, него НАТО. Чланом 13 Вашингтонског споразума, уређено је да након што је споразум на снази 20 година, свака страна може иступити годину дана након што је предала изјаву о иступању Влади САД, која ће обавестити владе других потписница о предаји такве изјаве. Према томе, ако је Црна Гора ушла у НАТО савез 2017.године, она би тек 2038.године могла да напусти НАТО.

Пандемија Корона вирус показала је колико је нато „демократски“ савез и да је јединство и солидарност у НАТО савезу лажно, па је и генерални скретар НАТО позивао на солидарност. Он је тиме посредно признао да је члан 5. Вашингтонског споразума, мртво слово на папиру. Да ли је било замисливо да су се „најразвијеније“ и „најдемократскије“ државе на почетку пандемије бавиле хајдучијом, са разликом да су хајдуци давали део плена сиромашном народу, што оне нису радиле. Те „демократске“ чланице су једна другој отимале опрему и средства за борбу против ковида.

Да ли, сем политичара, још неко верује да се одлуке у НАТО савезу доносе консензусом и да НАТО баштини исте вредности као Европска унија. Ако је тако, а није, како је могуће, нпр. да Црна Гора стави вето на одлуке НАТО савеза. Како је могуће да је нпр. Црна Гора 2010.године добила службени статус кандидата за ЕУ, а у НАТО је примљена 2017.године. Насупрот Црне Горе, Албанија је 2014.године добила службени статус кандидата, а у НАТО је примљена 2009.године. Турску не треба ни спомињати, јер је она у НАТО савез ушла 1952.године, а 2019.године ЕУ гласа за обуставу преговора о придруживању са Турском. Ствар је перцепције САД ко ће и када ући у НАТО савез и ЕУ и од тога шта неко може понудити САД. Очигледни примери за ово су Бугарска и Румунија. Ове државе су у НАТО савез ушле 2004.године, а у ЕУ 2007. године, под великим притиском САД на џаве чланице ЕУ. Ове државе су биле интересантне САД због близине Русији и изградњи НАТО база. У Румунији су почели радови на изградњи највеће војне базе НАТО у Европи. На локацији величине малог града, на површини од скоро 3.000 хектара, моћи ће трајно бити 10.000 НАТО војника и њихових породица. Пројекат је вредан 2,5 милијарди евра.

У Бугарској ће за потребе НАТО бити изграђена инфраструктура вредна 6 милијарди евра.

Ово су све планови из времена Бајденове администрације, а да ли ће то бити и реализовано, видећемо. Црна Гора је захваљујући политичарима, НАТО савезу и западу дала све што је могла, улазак у НАТО, признање лажне тзв. државе Косово, увела санкције Русији и др., а све мимо воље народа. Улазак у ЕУ је ствар политичких одлука моћних, а не исуњење неких услова. Због тога је могуће да и пре Црне Горе, Украјина уђе у ЕУ.

Бивши, а и садашњи амерички председник, Трамп, је и у свом претходном мандату често и грубо притискао чланице НАТО да више издвајају новчана средства и да достигну износ од 2 одсто БДП за одбрану, а сада инсистира да издвајање за одбрану буде 5 одсто БДП. Неке кључне европске земље морају много да уложе, како би достигле и НАТО циљ од 2 одсто за одбрану, а 5 одсто је недостижан сан. Очекује се да ће лидери НАТО савеза усвојити нову мету на дуго очекиваном самиту у Хагу у јуну месецу. Дипломате очекују да би компромис могао бити постигнут на нивоу између 3 и 3,5 одсто. Према подацима Стокхолмског међународног института за истраживање мира (СИПРИ), америчка војна потрошња у 2024.години износила је 876,5 милијарди евра (997 милијарди долара), што чини 66 одсто укупне потрошње свих 32 чланице НАТО или 37 одсто укупне глобалне војне потрошње у 2024.години. Председник САД, Доналд Трамп, у праву је када тражи већа издвајања за НАТО савез, јер Америка неће више да финансира ничију одбрану. Многи су се до сада позивали само на члан 5 Вашингтонског споразума, по коме ће се напад на једну чланицу сматрати нападом и на друге и да ће остале чланице пружити и војну помоћ. Међутим, свесно ил не , чланице заборављају на смисао члана 3 споразума, чија је суштина да чланице морају да развијају своју индивидуалну и заједничку способност да се одупру оружаном нападу, да би се саме браниле и да би помагале другима. Истину одговора због чега се тражи повећање издвајања за одбрану, најбоље се може схватити у поруци професора и директора Института Рутхерфорд у Вирђжинији (САД), Џон Вхите Хеада.

Он је рекао да је Америчка нација постала плен војно-индустријског комплекса, кога подржавају ратни профитери и корумпирани политичари. Немојте се заваравати ако мислите да ће се ваш тешко зарађен порески новац користи за националну безбедност.

Амерички магазин „Нешенел Интерест“ писао је да предувани војни издаци, преко 70 одсто америчког буђжета, само стварају потребу за измишљањем непријатеља, јер у томе лежи оправдање за толике трошкове. Историја и догађаји то потврђују.

2003.године САД су почеле инвазију на Ирак, због наводног оружја за масовно уништење које никада није постојало. САД су често лагале свет, да би започеле војне акције широм света. Кулминацију кампање за уверавање ратно скептичне јавности био је пажљиво исцениран говор тадашњег америчког државног секретара, Колина Повела, 2003.године у УН у Њујорку. Повелл је изнео бројне наводне „доказе“ према којима тиранин у Багдаду већ има биолошко оружје за масовно уништење, те да ради на развоју атомске бомбе. Две године касније, Повел ја овај говор назвао срамном мрљом и дистанцирао се. Рекао је да је он у име САД изнео лажне информације и то ће увек остати део његовог живота. Просто речено, признао је да је лагао цео свет и то у УН. Међутим, то је био повод за агресију на Ирак, а све остало САД није битно.

Није то био ни први ни последњи пут, да САД износе неистине, односно лажу. Руски председник, Владимир Путин, је у говору на конференцији о безбедности у Минхену, 2007.годинер, оптужио западне силе да се ширењем НАТО савеза на Балтичке земље три године раније, 2004., прекршиле обећање с почетком 1990-тих година. Москва говори о издаји, јер се ваља присетити договора између америчког министра вањских послова, Јамеса А. Бакера и бившег совјетског лидера, Михаила Горбачова, током њиховог састанка, 9.фебруара 1990.године, о неширењу НАТО савеза. Те 2004.године, у НАТО је примљено седам држава: Литванија, Латвија, Естонија, Румунија, Бугарска, Словенија и Словачка.

Двадесетогодишње војно ангажовање САД у Авганистану представља гаранцију да ће се рат, који би многи Американци заборавили, бити утиснут у колективно сећање земље са истом дуготрајношћу као и катастрофални пад Сајгона. Кога су то САД и НАТО победиле, наравно никога. Нападају оне који су стотину пута слабији од њих, па и поред тога морали су да напусте, нпр. Авганистан. Каква је то велика војна сила која није могла да победи талибане упркос мобилизацији 110.000 војника у 2011.години и најсавременијим врстама оружја и војне опреме. Где год су ратовали, САД и НАТО, остале су само рушевине и убијени. Рат у Авганистану је коштао више од 2 билиона долара и више од 3.500 живота савезничких војника. Готово 110.000 цивила је убијено или рањено откако су УН почеле систематски да бележе цивилне жртве од 2009.године. Укупан број погинулих у Ираку је између 200.000 и милион људи, зависно од процена. Угледни медицински часопис „Ланцет“ је већ 2006.године објавио број од преко 65.000 додатних смртних случајева, а рат у Ираку је тада био далеко од краја.

Сви политичари изјављују да је Црна Гора кредибилан члан НАТО савеза. Да ми смо то, али не због тога што заступамо интересе властите државе, већ због слепог полтронства интересима великих и гажењем Устава своје државе.

Наши политичари су се утркивали ко ће се пре изјаснити да ће и Црна Гора издвајати 2 одсто БДП за одбрану, па и више, колико год буде потребно.

Од укупно расположивих средстава из општих прихода, реализација буђжета Министарства одбране на крају 2023.године износила је 64.830.900,49 евра или 93,3 одсто, а 2024.године, 75.213.33,42 евра или 96,6 одсто у односу на одобрена средства. Црна Гора је у 2024. години за одбрамбени буђжет издвојила 2,02 одсто, што је за сада прокламовани износ НАТО савеза. Ово су изјавили политичари, мада се у званичним НАТО документима не наводи да је Црна Гора издвојила за одбрану 2 одсто БДП.

Председник државе, као председник Савета за одбрану и безбедност, који доноси одлуке о командовању Војском Црне Горе, морао би грађанима Црне Горе да одговори да ли Војска Црне Горе може да одговори својим задацима у миру и који су безбедносни ризици којима се она може супроставити и елиминисати их. Одговора на ово питање за сада нема, а можда га одговорни и немају.У извештајима о раду и стању у управним областима из надлежности Министарства одбране, у закључцима, суштински нема разлике за 2023. и 2024.годину, јер се за обе године наводи да Министарство одбране у континуитету спроводи активнсоти за унапређење система одбране и достизање планираних одбрамбених капацитета и способности потребних за извршавање мисија и задатака Војске. Питање је када ће и да ли ће Војска икада бити способна да реализује своје мисије.

Политичари нам говоре да је учествовање у мисијама НАТО савеза на добровољној основи и да се наводно не врши притисак на чланице, што апсолутно није тачно. Скупштина би требало да донесе одлуку о повлачењу војника Војске Црне Горе из Летоније и Бугарске, који наводно тамо имају улогу ојачавања и одвраћања, подразумева се од Русије. Никада није, а и никада се неће црногорски војник борити против руског војника. По сопственим признањима многих, војници иду тамо због дневница, а не да би се борили. Прошле, 2024.године, 105 припадника је било ангажовано у НАТО активностима истурених копнених снага (Forward Land Forces-FLF) у Летонији и Бугарској. Војска је започела ангажовање у НАТО активностима појачаног истуреног присуства у Летонији од 2018.године, упућивањем разнородних јединица нивоа одељење. Скупштина Црне Горе је 2022.године донела одлуку о ангажовању до 60 припадника Војске у саставу НАТО за одговор на кризе у Бугарској.

Није јасно, како се председник државе односи према неуставним одредбама Стратегије одбране Црне Горе (2019.год.), по којима је основна мисија Војске, одбрана Црне Горе и држава чланица НАТО. Црна Гора не може да брани чланице НАТО савеза. Према Уставу Црне Горе, члан 129, Војска брани независност, сувереност и државну територију Црне Горе у складу са принципима међународног права о употреби силе и припадници Војске могу бити у саставу међународних снага. Ваљда и даље важи Устав или је Вашингтонски споразум важнији од нашег Устава. Могли смо да се огледамо на Хрватску, у чијем Уставу, чланак 7, пише да Република Хрватска може пружити помоћ државама савезницима у случају оружаног напада на једну или више њих у складу са склопљеним међународним уговорима, на темељу одлуке Хрватског сабора, коју предлаже Влада Републике Хрватске уз претходну сагласност Председника Републике Хрватске. Зашто и ми не променимо и одредбе Устава о командовању Војском, за коју је иманентно једностарешинство, а не колективни орган, савет. Опет, да споменем Хрватску и чланак 100 Устава, по коме је Председник Републике врховни заповедник оружаних снага Републике Хрватске.

Председника државе једини има уставно право да командује Војском на основу одлука савета за одбрану и безбедност, па се поставља питање како он може да на основу члана 38а, Закона о одбрани (2019.год.), пренесе овлашћења за командовање операцијама команданту северноатлантског савеза надлежном за вођење операције на територији Црне Горе, у случају активирања члана 5 Северноатлантског уговора.
САД и запад воле да причају о поретку заснованом на правилима и колико су она важана. Међутим, то су правила која радо крше када им не одговара да их поштују. Ово је један од разлога зашто је толико земаља, од Бразила преко Јужне Африке до Индије, суздржано када је реч о осуди руске Специјалне војне опарације или примени санкција Москви. Све ово треба схватити као очигледан двоструки стандард САД који се примећује на глобалном плану, а све се враћа САД као бумеранг. Многи Амерички политичари све више схватају да је конфликт с Русијом политички и да је због тога потребна вешта дипломатија, а не војска и да је сарадња с Русијом, уместо конфликта с њом, једини ефикасан начин за светски мир.То је изгледа и нови приступ политици председника САД, Доналда Трампа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: