НАТО и нацизам
1 min read
Илустрација
Пише: проф. др Владислав Б. Сотировић
Широј јавности вероватно није познато да су доста дуго бивши нацисти и немачки ратни злочинци након 1945. г. служили у највишим структурама НАТО пакта. Већина њих су били високо одликовани официри Вермахта, који су након рата служили на највишим положајима прво у војсци Западне Немачке, а касније су били унапређени у команданте и начелнике НАТО структура у Европи. Овај феномен је био чест у западној Европи након рата али посебно у Западној Немачкој. Многим нацистима и уопште особама које су подржавале и помагале нацистички режим у Немачкој и нацистичким сателитским творевинама у Европи у спровођењу холокауста и других ратних злочина, злочина геноцида и злочина против човечности никада није суђено за ратне злочине над Јеврејима, Пољацима, Грцима, Русима и другим европским народима већ су уместо задовољења правде постављани на челне положаје у НАТО пакту, западнонемачкој влади, војсци, индустрији и западнонемачком друштву уопште.
Од свих дотичних нациста у горњем контексту засигурно је најкрупнија зверка Адолф Хојзингер који је за време рата био Хитлеров начелник Оперативног одељења (Operationsabteilung), тј. Генералштаба, од 1940. до 1944. А. Хојзингер је активно учествовао у планирањима Хитлерових инвазија на Пољску, Норвешку, Данску и Француску. Био је унапређен у пуковника 1. августа 1940. а начелник Оперативног одељења је постао октобра исте године. Тако је уједно постао и трећи човек у нацистичкој хијерархији по питању планирања Вермахта. Међутим, након рата, А. Хојзингеру, ратном злочинцу који је планирао немачке инвазије на неколико европских земаља које су довеле до смрти милиона људи, није чак ни суђено за ратне злочине већ је напротив преузео војску Западне Немачке – Бундесвер, да би 1961. био именован за Председавајућег Војног комитета НАТО пакта, тј. фактички начелника НАТО Генералштаба. На овом положају је остао до 1964.
На жалост, А. Хојзингер није био једини немачки нациста и ратни злочинац који је након рата наставио војну каријеру у Западној Немачкој и/или у НАТО пакту. Такав је случај био и са генералом Хансом Шпајделом који је за време рата био начелник штаба у војсци Ервина Ромела („Пустињске лисице“). Након 1945., био је један од кључних војних команданата у Бундесверу за време раног периода Хладног рата да би од 1957. до 1963. служио као главнокомандујући копнене војске НАТО пакта у централној Европи.
Следећи нациста на високом положају у НАТО пакту је био Јоханес Штајнхоф – ратни пилот Герингове Луфтвафе и носилац гвозденог Витешког крста – највреднијег одликовања у нацистичком Вермахту. Након рата је постао Председавајући Војног комитета НАТО пакта (начелник Генералштаба) од 1971. до 1974. а имао је и друге функције у овој војној алијанси.
Гроф Јохан Адолф Граф фон Киелмансег је у Другом светском рату био официр Генералштаба Врховне команде Вермахта од 1942. до 1944. да би касније у оквирима НАТО структура постао Главни командант алијансе за централну Европу 1967. и 1968.
Мајор Вермахта Ернст Фербер и шеф групе организационог одељења Врховне команде Вермахта 1943.−1945., носилац Вермахтовог Гвозденог крста Првог реда, је у НАТО структурама био исто као и Гроф Јохан Адолф Граф фон Киелмансег Главни командант алијансе за централну Европу али у годинама 1973.−1975. На овом истом командном месту у НАТО пакту Ернста Фербера су наследили и бивши немачки нацисти Вермахта Карл Шнел 1975.−1977. (носилац Гвозденог крста Другог реда, командант батерије на Западном фронту 1940. и начелник штаба 74. Панцер корпуса 1944.), Франц Јозеф Шулце 1977.−1979. (носилац гвозденог Витешког крста 1944.) и Фердинанд фон Зенгер и Етерлин 1979.−1983. (поручник 24. Панцер дивизије немачке 6. армије, учесник Стаљинградске битке, ађутант Врховне команде Вермахта и носилац златног Немачког крста).
Nastavljači i protežeri njihovog djela kao tobožnji „oslobodioci“( =okupatori ) traže smjenu ministra Leposavića jer čoek nema obraza da javno laže.
Govore nacisticki zlocini ne govore nemacki zlocini dakle zasto ne govore zlocini sps dps sds vec
Смеђи трагови на белом прслуку – Како се Стаси опходио са нацистичким злочинцима
Рецензија Ерих Шмит -Еенбоом
Антифашизам је имао статус државне доктрине у Немачкој Демократској Републици, служио је интерном јачању уставног патриотизма, оцрњивању западнонемачке супарничке државе с обзиром на њену дугу интеграциону политику слепог криминала и отелотворењу боље Немачке на међународној сцени . Хенри Леиде отвара бројне димензије како се ДДР носио са немачком фашистичком прошлошћу, што је очигледно противречило овој маркантној пропаганди.
Након што је истраживач у огранку Ростока при органу Биртхлер врло детаљно представио присвајање моћи располагања над нацистичким питањима од стране МфС и успостављање тајних архива, Леиде долази до суштине: тајна политика интеграције која утиче на начин за оне који су били изложени нацистима ослобођен од националног друга до друга, што је довело до чињенице да су партизани НСДАП-а могли да успеју у гомилама чак и у СЕД-у и његовим борбеним групама. У ову категорију политичке рехабилитације спада и оснивање Националне демократске партије Немачке (НДПД) као сабирног базена за покајане одане Хитлеру, аналогно претходнику ФПО-а „Асоцијација независних“ у Аустрији или „Федерацији прогнаних и обесправљених“ (БХЕ) и „Немачке народне странке“ (ДВП) у ФРГ, а све их је инфилтрирала обавештајна служба.
Чак су се и произвољна суђења Валдхеим-у педесетих година, у којима су осуђивани стварни и наводни ратни злочинци, а у неким случајевима од 1952. године надаље помиловани према једнако непрозирним принципима, уклапала у дволичност антифашистичке пропаганде и стварних социјалистичких дана -дневна политика. Чак и уз кривично гоњење 134 идентификована ратна злочинца из 310 и 311 полицијских батаљона, било је врло мало пажљиво припремљених и пропагандно припремљених излагачких суђења која су требала показати да је ДДР, за разлику од Савезне Републике, доследно прогонила нацистичке злочини. Бројни нацистички починиоци амнестирани су и пуштени након релативно кратког затворског периода. Истраге против других нису ни започете, посебно када су погођени – као у случају лекара из Јене умешаног у злочине еутаназије – сада били део установе ДДР-а. НДР се сувише беспрекорно представио као земља антифашистичког модела да би са своје стране признао смеђе трагове на белом прслуку. Стотине људи су поштеђени кривичног поступка, иако је у многим случајевима Стаси имао конкретне доказе о умешаности у ратне злочине или злочине против човечности. Стратегија прикривања МфС проширила се на фаворизовање нацистичких починилаца који су правоснажно осуђени у иностранству и торпедовање израелских и западнонемачких захтева за административну помоћ.
Поред тога, МфС је у своје сврхе регрутовао многе мушкарце као незваничне запослене, против којих је – поред припадности злочиначкој организацији као што је СС – постојао значајан основ за сумњу у ратне злочине. Супротно западној пропаганди, међу стално запосленим МфС није било ниједног бившег агента нацистичке тајне службе, али је Министарство државне безбедности користило ликове сличне оном како у регрутовању ИМ-а тако и у контрашпијунажи против Геленова организација Израелска домаћа обавештајна служба Схинбетх распоредила је официра Вермахта Ота Јоклика у Јужној Америци да уђе у траг нацистичкој организацији за помоћ у бекству ОДЕССА, која према проценама има 3.000 чланова.
Бивши СС официри Ханс Соммер и Ернст Сцхварзваллер су међу најочитијим примерима МфС-а. СС-Оберстурмфухрер Соммер – понекад шеф СД из Нице – разнео је седам синагога у окупираном Паризу у октобру 1941. године, био је шеф баденског подпредставништва Организације Гехлен (ОГ) у Констанзу 1950. године и премештен на место шефа округа представништво северно од Хамбурга пре него што је отпуштен из Гехлен-ове службе августа 1953. Готово годину дана касније, његова трећа каријера тајне службе започела је као ГМ „Румланд“ са МфС-ом, за који је он – истичући од 1960. – коначно до 1968. углавном разјаснио кадровску структуру западнонемачке спољне обавештајне службе. СС-Унтерстурмфухрер и директор подружнице СД-а у Сцхнеидемухл Сцхварзваллер-у ушли су на горњи спрат у Хамбургу у новембру 1951. године и излетели две године касније. У фебруару 1954. подлегао је мамцу контраобавештајне службе ДДР-а и профитабилно радио док није пребегао у ДДР због претње хапшењем 1959. године.Још 33 студије случаја документују бројне аспекте функције коју је МфС имао као штит за странку на пољу помирења с прошлошћу. Приказ овог мрачног поглавља у историји ДДР-а долази без беса и жара, различито у сваком појединачном случају. Чак и ако би заинтересовани за историју желели да се напише једно или друго име, осећа се пажљива рука када се балансира „излет“ и штите лична права. Пречесто рецензенти користе фразу „детаљно истражено“. Леиде је заиста заслужио овај наслов, не само да је отворио мноштво датотека из свог ауторитета, већ и друге примарне изворе и секундарну литературу до најмањих последица.
У недостатку емпиријског упоредног материјала, он се намерно уздржао од покушаја да квалитативно или квантитативно пондерује различите употребе нацистичке елите на Истоку и Западу. Стално растућа поплава појединачних представа о личном континуитету угледника и носилаца стандарда Трећег рајха у организацијама и центрима моћи у младој Савезној Републици, међутим, забрањује прављење изузетака (НДР) и владавине (ФРГ) преко врха. Не постоји систематска оцена ослањања САД-а на нацистичке ратне злочинце, али његова размера је очигледна: У марту 2005. мандат владине радне групе за откривање докумената ЦИА продужен је за две године, за више од 1,25 милиона колико је је већ био пуштен Да би поред страница досијеа отворио даљи материјал о односима америчких власти са нацистичким ратним злочинцима.