На недавно одржаном фестивалу SEE Paris, режисер из Црне Горе Горан Бјелановић, добио је Специјалну награду за очување и развој културе Југоисточне Европе за документарни филм „Пераст светости и свјетлости“. Награда је дошла у јакој конкуренцији аутора из 12 јужноевропских земаља, са преко 60 филмова, у конкуренцији дугометражног, краткометражног, анимираног и документарног филма.
Гдје је ЦГ кинематографија данас и има ли наде да сe успостави, ако је до сада нема?
Мјесто црногорске кинематографије у односу, не само на свијет и Европу, него и на земље окружења, најлакше је идентификовати кроз питање: “Који значајни филм је Црна Гора продуцирала од Живка Николића на овамо”. Будући да не желим да дајем личне судове о филмовима својих савременика из Црне Горе, нека сваки читалац “Слободне ријечи” сам одговори на ово питање, па ће цијела ситуација у нашој кинематографији бити више него јасна. Овдје би било бизарно оптужити Црну Гору да није улагала у филмове.
Увјерен сам да су у развој црногорског филма од успостављања државности до данас уложена милионска средства. Ово је прави час да се и нови министар, Павле Горановић, човјек којег лично познајем и у чију сам добронамјерност сасвим увјерен, запита да ли су за одобрена и утрошена средства добили противвриједност у квалитету филмова који су остварени у времену о којем говорим. Ако су задовољни – ја сам презадовољан. Ако нијесу…
Споменули сте филмове Живка Николића, може ли се икада досегнути вриједност и квалитет његових филмова?
Не само да може – него мора! Ако не може – треба под хитно затворити ФДУ на Цетињу. Кључ у браву, мандале на врате и брига пребринута. Ако редитељ не вјерује не само да може да досегне вриједност филмова: Бергмана, Фелинија, Скорсезеа, Формана, Алмодовара, Михалкова … нека не троши паре пореских обвезника. То покривање реченицом: “Генијални Живко Николић” је, без обзира не неоспорну вриједност великог Николића у најмању руку – јадно.
На примјер, тврдим да је ”Пераст светости и свјетлости” сами врх овакве врсте филмова на планетарном нивоу. У овом жанру – боље од овога не може. Ко не вјерује, нека га слободно пошаље на Сорбону, Харвард, у Москву, прашку и америчку филмску академију, па ћу се ја поносити или стидјети својих ријечи.
Истина, да сам имао пара за дрон, шине, праву расвјету био би нешто бољи, али ни то му не смета. Уосталом, ТВЦГ ће га приказати око 20-ог маја, па ће ТВ гледаоци имати прилику да ме прославе или попљују. Потпуно мирно чекам исход. Једино ћу замолити колеге из овог медија да га емитују у формату 16:9 јер се у односу 4:3 битно другачије кадрира, чиме би и композиција фотографија у филму била значајно оштећена.
Очигледно је да стање у црногорској кинематографији не сматрате блиставим. Шта су узроци таквог стања?
Одговор је и више него једноставан. Ако, сјајна Милена Кнежевић три пута скочи у петерац и два пута погоди голмана, а једном пречку или стативу Аџић ће је извући на клупу – да “одмори глас”. Ако то опет понови, зна јој се клупа. Ако учеста, без обзира на њен огроман допринос угледу нашег спорта и Црне Горе у цјелини, не гине јој изгон из репрезентације, па и клуба. У култури, због тога што она није егзактна, што се не мјери постигнутим головима, него је “субјективни одраз објективне стварности” функционише “савршено поље за савршени злочин”.
Наиме, можете деценијама кљукати ловом неталенте, а њихова остварења проглашавати генијалним дометима, само што то ни гледаоци ни међународна јавност до краја нијесу схватили. Због ове неегзактности резултата за уложена средства непотизам и корупција лако могу да буду “спиритус мовенс” неких грана, а нарочито филмске умјетности у Црној Гори.
Да ли сте имали помоћ Владе или неког другог у финансирању филма?
Овај филм финансирао је Дон Срећко Мајић, свештеник католичке цркве из Пераста. Неизмјерну помоћ имао сам у лику генијалног Бесима Абазовића који је био: директор фотографије, монтажер, дизајнер звука. Морам споменути и своју сестру Сању која је улогу Јацинте Куњић Мијовић донијела снажно и сугестивно, сестричину Мају, која је исти лик тумачила у другој животној доби на начин који је потпуно оправдао спикерски текст ”анђеоски лијепа и млада”. Музику је одабрала бриљантна Зорица Вукославчевић. Спикерски текст својим талентом оплеменио је глумац Предраг Вукојевић. На енглески је превео мр Срето Павићевић, а на руски мр Благоје Вујисић.
Министарству културе се нијесам ни обраћао. Убијеђен сам да је пут који сам прошао ка сопственој афирмацији једино исправни начин ка тражењу државних пара. Наиме 2010. сам на Јахорина фесту у конкуренцији 104 филма из 28 земаља, за филм “Сјеверна бајка” освојио 3. награду. Наредне 2011. године за исто остварење Гранд при у Лећеу. У Кану, Олимпу филмске умјетности сам 2013. године дао Црној Гори име и презиме, будући да је то први за сада и једини црногорски филм који се нашао у званичном програму овог фестивала – најпрестижнијег на планети у категорији шорт корнер. Ове године добио сам “Специјалну награду за очување и развој културе Југоисточне Европе”. Све без цента. Увијек је поред мојег имена стајало – Монтенегро! Прославио сам бесплатно своју земљу – и нека сам. Моја је! Е сад ћу да јој иштем паре – заслужио сам и доказао да знам да правим филмове. Што се тиче подршке других институција, морам напоменути, безрезервну подршку и разумијевање Предсједника Општине Бијело Поље, Александра Журића, који ми је у оквиру законских могућности, обезбиједио простор за рад на филму, а и свесрдно помогао и мој пут у Париз.
Врло сте успјешан редитељ. Учили се то или се човјек тако рађа?
Треба имати предиспозиције. То је тачно. Но, док нијесам пошао на европску филмску академију ЕСРА мислио сам да знам све о филму. Тамо сам одмах укапирао да сам све што сам знао – знао погрешно. Имао сам велику срећу да упознам ректора ове установе Јордана Плевнеша, ментора Сашу Павловског и низ сјајних професора, великих зналаца филма који су ми несебично пренијели своја знања, па је сваки мој успјех њихова велика заслуга.
Шта очекујете након овога престижног признања?
Очекујем да ме попљују. Таква пљувачина је наступила након мојега Кана на Фејсбуку (нијесу смјели у средствима информисања) да не бисте вјеровали. Било је чак предлога да ме треба окачити „На стуб срама“.
Преовладавала је главна теза да у Кан може да оде ко оће – само уплатиш таксу. Као да је Кан Тушки пут, па само платиш пијачарину. Кад сам кренуо у први разред мој добри отац Илија ме је за руку повео у школу и успут ми рекао само ово: “Сине, Горане, можеш да имаш све јединице, можеш да имаш један из владања али ако ли чујем да си постао тужибаба у кућу ми не долази“. Сјећање на тај пут с оцем, више од свега, спасило их је да не искупим ту писанију и да је не пошаљем организаторима филмског фестивала у Кану. Да сам то урадио, да су их дохватили француски адвокати не би се раздужили да имају девет живота као мачке.
Покушали су да ме попљују тада, до мене ни капљица није допрла, сигуран сам да ће то покушати поново, као што знам да ћу ја поново побиједити негдје на неком великом међународном фестивалу. Њихово је да пљују, моје да побјеђујем. Свак свој поса’!
Извор: slobodnarijec.me
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
