Митрополит Амфилохије: У Црној Гори владају подјеле и лажни идоли
1 min read
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије казао је да је све у Црној Гори подређено подјелама, те да је створен идолопоклонички однос према црногорској нацији и држави.
– Обоготворена је нација и држава, авнојевска Црна Гора. И све је томе подређено у Црној Гори. Па су подређене и ове светиње, подређена је Црква Божија том обоготворењу нације и државе, као раније класе и расе. То је оно против чега је Црква Божија кроз вјекове ратовала, борећи се против свих лажних идола и идеала.
Црква Божија и данас ради оно што је радила двије хиљаде година. Она умива људске сузе, невино проливену крв она милује и грли и освећује својом молитвом и памћењем, нарочито невину крв дјеце, казао је митрополит Амфилохије, приликом служења литургије у метоху Пивског манастира, поводом прве годишњице канонизације Пивских мученика.
Митрополит Амфилохије је казао да се савремена Европа одриче Христа, „хљеба живота који је сишао с неба да сваки који једе од њега не умре него да има живот вјечни“.
– Тога хљеба живота су се нахранила и ова дјеца као крштена дјеца, и родитељи њихови у Пиви, као и они у Велици и они у Горњем Полимљу. Тога хљеба живота смо жељни и ми, сви који смо овдје сабрани и сви који се сабирају у име тога хљеба живота и стреме да се њиме причешћују, рекао је Амфилохије.
Такође, истакао је да су Доли, као свједок те истине, једно од најсветијих мјеста у Европи.
„Zaposeli na vrhovima bajoneta“,sto nisi napisao na vrhovima krvavih bajoneta,ta laz bi jos mocnije zvucala.
Devastacija?-nisi nam prijavio da si naucio novu rec,znas li sta znaci?
Da li si ulazio u srpske crkve i manastire pa bio svedok tog pustosenja?
Nema pregovora i bez alternative je vrtanje crnogorskih svetinja državi Crnoj Gori.
Nekanonska srpska crkva u CG da civilizovano izađe iz naših svetinja koje su zapośeli na vrhovima bajoneta Karađorđevića.
Prije izlaska da vrate sve oruđene relikvije iz naših crkava i manastira kao i da plate odštetu za devastaciju koju su ostavili za sobom.
Cigle u ruke pa zidajte vase svetinje milogorci. Mozete posle i nato zastave kaciti na njih,to vam i prilici.
Sta kazes,nekanonska crkva?Niste je ti i Milo priznali,pa je nekanonska,svasta se ovde ima procitati.
puno si toga propustio, svetosavac.
na saboru u nikeji u 4 vijeku, prisutni hriscani su se slozili oko kanona, crkvenog zakona.
jedan od najvaznijih kanona, koji je potvrdjivan na svakom kasnijem zasijedanju, je onaj koji kaze ‘da granice crkve moraju pratiti granice grada’.
na taj kanon se i pozvao karadjordjevic kada je 1920 oformio novu crkvu – sps.
da li si/ ste shvatili?
Da bi CPC bila kanonska i dobila autokefalnost na to mora dati saglasnost SPC,znaci nikad ,pa ni tada.CPC ne priznaje Carigradska patrijarsija niti druge pravoslavne pomjesne crkve.I sto je najvaznije ne priznaje vecina pravoslavnog naroda u Crnoj Gori.Zasto MPC nije dobila autokefalnost?Mora resiti sve sporove sa SPC.Da li sta Vi sada shvatili?
Епархија Црне Горе није никад канонски ни од кога тражила аутокефалију нити јој је ико то право канонски дао, и зато је није никад ни имала.
Да би се овде дала закључна реч по питању канонског приказивања тзв. аутокефалије Епархије Црне Горе, треба знати, пре свега, шта је то суштина и карактер аутокефалије, затим ко и како се она канонски и од кога тражи и добија.
Сама грчка реч Аутокефалија означава организацију, која сама (аutos) има своју главу (kefale), која има спољну и унутрашњу самосталну власт, и тиме је независна од ма какве друге земаљске власти, оно што се сада правно каже има суверену власт(summa potestas).
Под канонским појмом сматра се да је аутокефална црква „она не добија своју власт од друге цркве, него од самог Осниваоца цркве Исуса Христа Преко хиротоније свог поглавице и осталих својих епископа од својих епископа“. То значи, црквена власт је хиротонија, која потиче од једног субјекта црквене власти Исуса Христа, који је своју земаљску власт предао апостолима, а ови својим пријемницима епископима, и то је једна канонска власт цркве. Дакле, хиротонија од својих епископа је језгро аутокефалије. Према томе, тамо где нема овога језгра нема својега епископата као ни аутокефалије суверене власти.
Свега овога није било у Епархији Црне Горе после 1766. јер је имала само једног епископа, ретко када двојицу, а понекад ниједног, што се дешавало кад и онај једини епископ умире (као што је био случај после смрти митрополита Висариона Љубише 1884, када је архим. Митрофан Бан био администратор тадашњих двеју епархија), све док други добије хиротонију у другој цркви, и то од епископа те цркве.
За постајање аутокефалне цркве потребно је имати све напред наведене услове, а онда вољом епископата – свих епископа једне цркве, који је канонски фактор, може се тражити право аутокефалије од Матице, тј. мајке-цркве, која је једини канонски фактор – воља њеног епископата.
То значи, за добијање аутокефалије је једини пут тражење од мајке-цркве, испод чије се суверене власти жели издвојити, и једини фактор аутокефалије је ова мајка-црква по вољи свога епископата способна дати аутокефалију.
Из овога следи, Епархија Црне Горе није имала услове да тражи аутокефалију са једним епископом, а да је и имала услове могла је тражити само од мајке-цркве Пећке Патријаршије, али пошто је она била подчињена Цариградској патријаршији онда то је могла једино учинити од ове цркве, као што је то учињено у обновљеној Србији.
Колико је коштала самосталност Српске православне цркве у Србији довољно је за то навести неколико примера, и то не истичући све оне напоре око Преговора са турским властима и са Цариградском патријаршијом да Пристане на издвајање из њеног састава. Познато је да су грчке владике, тзв. фанариоти, на терену устаничке Србије плаћале Цариградској патријаршији сваке године извесну суму новца, звану мирију. То они нису често чинили, па је за њих била принуђена плаћати устаничка Србија. Зато је било договорено, да од 1817. Србија плаћа по 145.675 гроша годишње. Од 1824. договорено је, да у знак поштовања према Цариградској патријаршији плаћа се годишње по 6.000 гроша. За постављање митрополита 1826. и за дуг грчких владика исплаћено је 16.000 гроша. Идуће године плаћено је 46.000 за избор владика. За проглашење 1831. аутономије Српске Православне цркве у Србији, поред плаћених дугова за владике, кнез Милош дао је патријарху 50 дуката као поклон, а за издавање патријаршијског писма о проглашењу аутономије дато је такође 9.000 гроша, док је за хиротонију српског митрополита плаћено 300 ћесарских дуката и дата обећања да ће се плаћати годишње по 6.000 гроша, а када су Србији прикључене још шест нахија плаћање годишње повећано јена 9.000 гроша. Све је то чињено зато што је Србија била принуђена да и Турској плаћа данак док није 1878. добила независност, после чега је и Српска православна црква у Србији 1879. добила аутокефалију за коју је плаћена већа сума новца. Све је ово учињено легално и канонским путем, тј. вољом српских епископа у Србији упућена је молба Цариградској патријаршији, која је вољом њеног епископата пристала на издвајање Српске православне цркве у Србији у самосталну аутокефалну цркву. И то је она добила потврдом издатом о томе томоса-писма од стране Цариградске патријаршије.
Историја не зна да је Епархија Црне Горе, која је имала скоро увек само по једног епископа, икада и одкога тражила аутокефалију, нити јој је то икад ико канонски дао, па зато није је ни имала.
И само онај који би нашао доказ о тражењу аутокефалије и зато писмену дозволу да ју је добио, тј. објавио томос-писмо издато од мајке-цркве надлежне за то, може оспорити горње тврђење.
По црквеном учењу „Божанско порекло цркве, свештена природа црквене власти и црквених правила морају уздржавати државну власт од насртаја на област чисто црквеног правила и законодавства. Када је султанским бератом дато право Србима у Србији, да сами себи бирају, из своје средине, митрополита и епископе, онда је Србија у свом првом Уставу из 1835, члан 93. установила: „Внутрење руководство принадлежи митрополиту и духовној власти, која ће се указом одредити и набљудавати уговора, утврђени с патријархом у Цариграду“, и тек после тога отпочело је са уређењем црквене власти издавањем Начертанија о духовној власти[37] , а када је Српска православна црква у Србији добила од Цариградске патријаршије аутокефалност-самосталност 1879, од тада се са њом управљало по вољи њеног епископата.
Кнез Никола није поштовао учење цркве, и зато није поступао по том учењу ни 1903. ни 1904. када је донео уставе о тзв. синоду и конзисторијима, јер је он цркву сматрао као сваки други државни извршни орган његове самодржавности, и зато је њене органе декретом постављао у име извора власти која је потицала једино из његове воље. То сведочи и у његовом постављању првих чланова Конзисторија на Цетињу, издатом 1. јануара 1904. и објављеном истог дана у Гласу Црногорца, које гласи: „Ми Никола I, по милости Божјој, књаз и господар Црне Горе, на предлог нашег митрополита, а на основу члана 10. о устројству Конзисторије, постављамо: за председника Конзисторија његово преосвештенство митрополита Митрофана Бана; за редовне чланове:јереја Марка Мартиновића, јереја Илију Јовићевића и јереја Мираша Вукића; за почасне чланове: свештеника подгоричког Крста Поповића и свештеника сотонићког Сава Вукосавовића; за секретара ђакона Ива Калуђеровића. Наш митрополит нека изврши овај указ. Никола I с.р.; (са протупотписом) митрополит Митрофан Бан с.р“.
Кнез Никола на све ово био је подстакнут покретањем још 1885. питања о обновљању Пећке патријаршије, боље речено о враћању у њој редовног стања, и ко од њених тадашњих делова има право на њен Трон у Пећи, а то је питање било нарочито оживљено 1904. и то полемички, што се слагало са његовом жељом да дође на српски престо у Призрену, о чему је певао у песми Онамо, онамо… О томе се сазнаје и из његовог ратног прогласа објављеног у Гласу Црногорца 23. септембра 1912, којим је позвао своје Црногорце, да похитају у борбу за ослобођење Метохије, где ће се срести са браћом Србијанцима, који гласи:
„Црногорци! Тужан вапај, који допире из Старе Србије, од тамошње наше потлачене браће, не може се даље подносити.
Онамо немилосрдно кољу не само људе, него жене и нејаку ђецу српску. Гласно, јадно и плијењено српско се робље, потуца по горама и око гаришта својијех домова, кликнући вас, да га заштитите и избавите.
Дужност и љубав рода налажу вам, да похитате браћи у помоћ. Знам, да би сте ви то и досад учинили са урођеном вам одважношћу, да ме нијесте слушали и исчекивали исход мојијех мирољубивих напора за заштиту мученика преко границе.
Моје наде, да ће се наћи начин да се без проливања крви Срби у Турској ослободе мука, не остварише се, те сад, колико год је мојем срцу тешко нарушити тишину европскога мира, не остаје ми до латити се сабље, оне сабље коју су ваши очеви неустрашиво сљедовали на Вучјем долу, Никшићу, Бару и Улцињу.
Црногорци! Уз нас је правда, а коцка је бачена, па што Бог да и срећа јуначка!
За мном, јунаци, да руку пружимо браћи у невољи, као и витешкој Малесији, која се ево двије године лавовски бори за своја права, слободу и сједињење са Црном Гором!
Нијесмо сами. С нама је Бог, с нама су балканске хришћанске краљевине, са којима смо удружени у заједницу, за којом сам вазда чезнуо и коју су све до навале азијатског освајача жељно очекивали толики пасови балканских народа.
Имам тврду наду у мишице, ред и послушност синова мојијех старијех војника, да ми ништа неће бити немогуће, но да ће сад височије него икад уздигнути углед драге Домовине и прослављено црногорско оружје новим сјајем обасјати.
Смјелост је ухватити се у коштац са једном великом царевином што је најмилије заложити се за браћу. Пратиће нас симпатије свега образованог свијета, свега нашега српскога рода и осталога Словенства, витешке руке са мачевима пружају нам краљеви: Србије, Бугарске и Грчке, чији су народи у овоме светоме предузећу с нама збратимљени. Ни ту царевину не затичемо из објести, већ из најплеменитијих побуда, да спријечимо коначно уништење прекограничне браће.
Црногорци! Вашијем мушкијем кораком похитајте онамо гдје се страда, гдје се плаче. Нека повезана браћа Старосрбијанци час прије угледају ваше славне барјаке: нека рекну: „Ево браће, ево осветника испод Ловћена, Кома и Дурмитора, ево синова Црне Горе гдје долијећу у наш загрљај, и сад нијесмо више ми странци, ни робови!“ Тамо ћемо се срести са нашом драгом браћом из Србије, које предводи њен витешки краљ, мој љубљени зет, да се с њима жељно загрлимо, заједно носећи потлаченима слободу.
Нека се благословом Божијим и Светога Петра остваре снови из моје младости, кад сам пјесмом наговјештавао овај знаменити дан и загријавао српске груди вјером да оружани морамо поћ: Онамо, онамо за брда она!“
Он је то јасно изразио и по ослобођењу Косова и Метохије када је добио са Ђаковицом, Дечане и Пећ и проширио власт и на Метохији. Зато је одмах основао Епархију пећку са седиштем у манастиру Пећи, па је наименовао за митрополита др Гаврила Дожића, који је по жељи његове владе 1911. био хиротонисан у Цариграду на столицу упражњене Рашко-призренске епархије, кога је испратио, да тамо оде, 27. новембра 1913. са речима:
„Високопреосвећени! Кључеви од светијех и дивнијех храмова српских, које сам примио по милости Божјој из руку моје побједоносне војске, предајем вама са благословом високопреосвештеног господина, митрополита Митрофана, да у њима новом великољепном свјетлошћу скоро догорјели жижак кандила у првобитну свјетлост и снагу поджежете, да врата мојих храмова у Пећкој епархији српском свијету широм отворите, да се пред дверима истијех Богу за српску снагу молите и да душе погинулих за њихово ослобођење побожношћу помињете.
Анђели небески, свети краљеви и патријарси, који у простору ваше Богохраниме епархије вјечним сном почивају, радоваће се кад под сводовима њихових храмова стане одјекивати пјесма Србинова и молитва за здравље српског народа и његову срећу. Изволите преосвештени, сљедовати примјерима мојих славних прадедова,господара све земље, и бити надахнути према неправославној браћи оном њиховом широком вјерском сношљивошћу, којом су се вазда одликовали.
Прва тамо ваша молитва нека буде благодарност Богу за доживеле ове срећне дане, за упокојење душа погинулих Срба, као и онијех Срба, који су радом, трудом, жељом и молитвом допринели ослобођењу нашега народа испод Турака.
Искрај тамо дугог упражњеног Пријестола славних српских Патријараха , учите ми драги мој народ кријепости и вјери православној. Утврђујте у њем љубав према домовини, јер Пећ је била огњиште Српске цркве и моћи српског духа. Пећ је била српска Москва, а Москва је чедна мајка не само браће нам Руса, него и наша, јер она нас је бранила у мучним временима и озаравала вјером у Бога и у побједу наше праведне мисли.
Најлепши Божји храм на Балкану, моје високе Дечане, одржавајте у сјају и великољепности као свети израз и свједоке српске побожности и величине“.
Ово краља Николе србовање, проширивање своје власти на Пећ, и преузимање Трона Пећке патријаршије, није дуго трајало, јер већ идуће године избио је рат, који га је скинуо са свога трона на Цетињу.
Izvinjavam se ,nisam stavio znake navoda.
Svakako da nema pregovora oko toga da li je cg velikosrbska država! Istorija li je pa su samo nastavljači toga autohton narod. Izrodi u Tursku,Albaniju,Italiju ili hr.nije vam mjesto u cg.vratićemo napše jer ste uljezi.
… A ti posjeti doktora!
Ako još nije kasno.
Čuš ono … “ vrtanje „!?
Vrnulo ti se u pamet, kako neće!
I nema đe.
Sve ce se to rijesiti uskoro kada se u crnogorskoj Skupstini usvoji Zakon o vjerskim zajednicama i vrate crnogorske svetinje nasem narodu .
Tesko onome kome tudjinkolo vodi , a ovaj moj se otudjio od svog naroda .
i ti se vrati djedu.
Konačno si trefio suštinu, ma ti je adresa pogrješna!
… Na korak si da opametiš!
Neka ti je prvi korak do ozdravljenja bude da jutrom sebe pogledaš u ogledalo!
I ne ljuti se na sebe, ne!
Samo prezri.
Za početak.
A što Miraš ima3 ljudi na Božić na CT??? Na misi.dakle vjernike nemate a otimali bi zbog svog idolopoklonstva i indoktriniranosti hercegovački Ostrog i Rašku Mileševu Nemanjića. Malo morgen.hoćete CT manastir ali ne i svece koje su Crnojevići slavili.staćemo mi tim zmijama na glavu!
Mi branimo državu Crnu Goru i narod crnogorski od tebe Amfilohije , i naravno da volimo sebe i svoje to je sasvim normalno !!
Ali veličati i voljeti tuđe vise nego svoje , to je van pameti , a to nam ti propagiraš !
Kakve to šarene zastave poturate na crkve , one tuđe , susjedne , možete još malo , a onda ….
Vrati se djedu.
Te štene su stare zastave i cg a žuti orao je ništa,od2004.g kao i vaša jezuitska nacija.
Na Crkvama se ne stavjaju Drzavne zastave Srbije nego trobojke bez grba Srbije a to je zastava Srpskog naroda a znamo da je ta trobojka bia i zastava Crne Gore.
Po Crnoj Gori se mogu vidjeti zastave drzave Albanije,drzave Turske ,drzave Hrvatske ,drzave BiH i niti jedna od ovih ne smeta a drzavne su zastave drugih zemaja ,interesantno.
A onda?
Da li se gradnja hotela, stambenih objekata, poslovnih objekata, kupovina luksuznih terenskih vozila… Smatra odricanjem od Hrista, od onoga sto je sustina vjere?
Ne, kriminal se smatra grijehom. Praotac Abraham je bio izuzetno imućan kao i carevi David i Solomon i dr..sve sveci. Crkvena imovina za crkvu nije nužna ali je dobrodošla,jer mi i preko zgrada crkava slavimo Tvorca a hoteli su izvori prihoda za održavanje toga i gradnju novih.
Stanislave, kako bi Ptrahijena to mogla da zna!?
… To se ne izučava u Dobroti!
Tamo ih samo kljukaju lilucima.
Možda jedino kada iziđe, ako iziđe, pa uzme knjigu u ruke …
Kako joj ja u svakom slučaju želim brzo ozdravljenje i da srećno živi do kraja života, koliko gođ da to traje!
Ne noče zivjet na zemlji od vazduhu.