Иако кривично право у обе државе штити моје право на част према сопственој вредности, оно у Црној Гори и Србији нема апсолутно никакву тежину
Бранка Милић
Пише: Бранка Милић
Претпоставка окривљеникове невиности представља једно од најважнијих права загарантованих Уставом и међународним правом.
Иако актуелни закони у Црној Гори и Србији већ дефинишу обавезу да се не крши претпоставка невиности, и поред чињенице да право окривљеног на претпоставку невиности прописује Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, Устав и Законик о кривичном поступку, кршење претпоставке невиности у Црној Гори и Србији је попримило забрињавајуће размере.
С друге стране, једина заштита овог права јесте начелна обавеза државних органа Црне Горе и Србије, њихових личних медија и њима наклоњених јавних личности да претпоставку невиности не крше. Али, шта када је путем режимских медија крше? Онда ником – ништа!
Полазећи од сопственог искуства, као жртве и таоца монтираног политичког процеса названог “Државни удар изборног дана у Црној Гори”, закључујем да је граница између лажи, увреде и клевета и слободе изношења сумњи, инсинуација, неистина и негативних вредносних оцена, односно права на слободу изражавања – избрисана у Црној Гори и Србији!
Иако кривично право у обе државе штити моје право на част према сопственој вредности, оно у Црној Гори и Србији нема апсолутно никакву тежину. Право да моју личност поштују други, најбруталније се гази управо од оних који се декларативно позивају на висок степен професионалне и моралне одговорности.
Некоректно извјештавање напред наведених поводом и током овог монтираног политичког процеса и давање неадекватних и неистинитих изјава с позиције моћи, апсолутно оправдава кривично-правну репресију, јер оваква извештавања за циљ имају искључиво “испирање мозга” јавног мњења и “сондирање” терена за објављивање у напред донете пресуде, прејудицирање исхода судског поступка и притисак на суд. То свакако не значи да штампа и ел. медији не могу пратити ток судског поступка. Све информације са главног претреса су јавне информације до којих новинари могу доћи када присуствују суђењу.
Међутим, оно на шта би морали политичари, државни органи, носиоци политичке власти, јавне личности и режимски медији у Црној Гори и Србији да се навикну, јесте да у изјавама и јавним наступима воде рачуна да не вређају претпоставку невиности, једно од најважнијих права у корпусу људских права и слобода. За очекивати је да професионалци који управљају државом и медијима, ипак, морају да знају основне принципе заштите људских права и демократског друштва.
Бранка Милић
Међутим, како у Црној Гори и Србији фактички нема демократске контроле, некажњивост злочина, а кршење претпоставке невиности то јесте, је довела до тога да уместо владавине права владају интереси повезани са друштвеним аномалијама и тешким наслеђем које Црна Гора и Србија носе још 1918., још од 1945. године.
Када пођемо од тога да је претпоставка невиности у ствари “претпоставка да тужилац лаже док не докаже супротно”, како рече један уважени судија, онда је савршено јасно да брутално кршење претпоставке невиности поводом монтираног политичког процеса “Државни удар изборног дана у Црној Гори” није само “ветар у леђа” једној бесрамној и злочиначкој лажи, тортури, политичком, правном, процесном, психичком и физичком прогону, шикани и дискриминацији Срба, већ је то позив на линч управо од оних који и након осамдесет година живе у 1948. и сањају о Голом отоку, Дахауским процесима, Пасијим гробљима….. баштинећи идеју из октобра 1941.године када су у својој првој “слободној републици” мењали свест тако што су маљем у рукама Милана Јанковића Бате истеривали Бога из главе и новац из џепова онима који нису били свесни ко је њихов „вођа“.
Тако и ови представници данашње “црвене буржоазије”, поборници кроатоцентричне варијанте југословенске интеграције у Лондону и заговорници даљег унижења и истребљења Срба, се трећу годину наслађују злостављајући ме, држећи ме далеко од моје породице лицемерно ми априла 2017. године стављајући на знање да се овде заправо не суди Бранки Милић као наводном криминалцу, већ се суди Бранки Милић као члану „Свесрпског четничког покрета“, па ми се са тим у вези и притвор као најтежа мера процесне принуде одређује због мог „декларисаног деловања у равногорским удружењима у Србији“.
Отуда и претећа порука премијера Марковића да: “Црна Гора није Равна Гора, нити је била нити ће икад бити“ јер: “не може бити компромиса око антифашизма као највеће црногорске тековине 20. вијека оличеног у партизанском покрету 1941-1945. године”. Јадан је тај антифашизам који се осетио угроженим мојим доласком у Црну Гору на два дана пре но што ћу напунити 61. годину.
