Mel Gibson u Hilandaru sa blagoslovom svetog Jovana Bogoslova

Piše: Mišo Vujović

Svetom Gorom se ne putuje već molitveno tihuje. Sveta Gora je oltar hrišćanstva Hilandar njegove dveri.

Tamo ne odlaze turisti, već bogotražitelji. Za Svetu Goru se sprema ne odeća već duša.

Mel Gibson je stigao u Hilandar — ne kao zvezda, već kao pokajnik. Bez svetla reflektora, pod odsjajem kandila smerno i molitveno. Bez režisera, samo sa molitvenikom i psaltirom. Došao je da tihuje po monaškom tipiku zahtevnom i ni malo lakom. Ali, pokazao je nakon višečasovne molitve da je to za njega rutina.

On, koji je dočarao Hristovo stradanje u filmu toliko snažnom da i čelična srca podrhte, sada stoji pred Hristom — ne kao glumac, već kao grešnik. Ne kao režiser, već kao đak. I to đak jednog od najmudrijih apostola Svetog Jovana Bogoslova.

Njegovo prisustvo u oltaru, gde je ostao u molitvi više od dva sata, nakon liturgije, podseća na onu jevanđelsku sliku:

„I učenik koga ljubljaše Isus, osloni se na grudi Njegove.“

Taj učenik — Sveti Jovan Bogoslov — nije bio najglasniji, ali se najdalje čuo. Nije bio najveći među apostolima, ali je bio najbliži srcu Učitelja.

Kao što je Jovan primio otkrovenje, tako i Mel — u vremenu kada je čovečanstvo ogluvelo — svedoči kroz umetnost ono što Crkva kroz vekove propoveda: da je patnja vrata ljubavi, a istina — gvozdena mreža koju će laž pokušati da pokida.

Gibson nije pobegao od Holivuda. On ga je razotkrio. Odbio je da učestvuje u ritualu obezličenja čoveka. Odbio je da slavu plati ćutanjem. I za to je — kao i Jovan na Patmosu — bio prognan. Ne na ostrvo, već u medijsku pustinju.

U Hilandaru, nije se predstavljao. Nije izneo ni kameru, ni ime. Samo je doneo ono što mu je ostalo: umorno srce i želju za očišćenjem.
Sveta Gora ga nije gledala kao zvezdu, već kao brata. I on je tu, u senci svetitelja, našao mir. U njemu se ogledala drevna istina: da i umetnik može biti apostol, i da je ponekad film — produžena ruka Jevanđelja. Ali samo ako se snima — iz ljubavi.

Gibson je možda prvi umetnik modernog doba koji nije snimao da bi se dopao, već da bi probudio. A to nije ništa drugo do jevanđeoska misija.

U vremenu kada Novak ruši mitove lažne medicine,
Gibson ruši mit o Holivudu kao svetilištu.
Jedan svojim telom, drugi svojim filmom.
A obojica — duhom.

Kao nekada Jovan u Otkrovenju, i oni govore ono što drugi ne smeju.

Zato im je neprijatelj zajednički: globalna sila koja mrzi istinu.

Ali istina, čak i kada je bičevana,
kada krvari,
kada je raspeta —
na kraju ustaje.

I u tome je sva sila Svete Gore.

I sva tišina Hilandara večnog kandila obe Srbije. I naše i Vidovdanske.