• Колумне

Махање патриотизмом

5 година ‎ ИН4С

Још ми је у носу мирис куваног јечма који се ширио градом. Живјели смо у близини пиваре,преко пута нове поште у Његошевој улици (некадашња 29.новембра). Био сам дијете. Сјећам се нових година.

Дамјан Абрамовић

Пише: Дамјан Абрамовић

Још ми је у носу мирис куваног јечма који се ширио градом.
Живјели смо у близини пиваре,преко пута нове поште у Његошевој улици (некадашња 29. новембра). Био сам дијете. Сјећам се нових година. Еуфорија на сваком кораку, новогодишњи накити, петарде, поклони. Људи на све стране, као мрави. Замислите кад седам хиљада радника жељезаре прими плату, па радници пиваре, електропривреде, рудника боксита, металца, млина и других никшићких предузећа.

Сјећам се осмјеха, корза, посластичарнице “Фонтана” и њиховог чувеног качамака (комбинација шампите и сладоледа).. Успомене на једно срећније вријеме. Вријеме када се патриотизам мјерио другачијим аршинима.
Сјећам се задовољних радника. Сјећам се школе, учитеља Благоја Анђелића и још увијек осјећам то поштовање према њему.

Сјећам се дружења са вршњацима, игре, одлазака у биоскоп са мојим најбољим другом, сада кумом Обреном .. Сјећам се те једнакости која је била међу мојом генерацијом. Нијесмо сви имали исто, али смо ишли у исту школу, ишли код истог зубара, истог доктора, није било социјалног раслојавања као данас.

Мој отац је био шеф производње у никшићкој пивари, касније директор млина да би након доласка ове несмјењиве власти постао министар пољопривреде шумарства и водопривреде. Он није био политичар, он је био у души радник, прегалац. Био је прави патриота. Љубав према домовини и према својим прецима којих се увијек радо сјећао скупо га је коштала. О томе другом приликом..

Дичио се тим што је Црногорац, чак му је и замјерено једном приликом кад је привио јавно на груди капу са грбом Црне Горе од стране ових “патриота” који се куну данас у исту ту капу.

Научио ме је да моје црногорство не поништава моје српство. Научио ме је да Абрамовићи потичу од лозе Павла Орловића. Водио ме у Катунску нахију, у Бјелице у Предиш на скупове Абрамовића да знам окле сам. Ишли смо и на гусларске вечери, чак сам и једном успио да га осрамотим (превари ме сан у сред вечери). Мислим да сам уз њега и бабу Марију заволио нашу епску поезију коју сам читао сатима наглас и дивио се тим дивовима наше прошлости.

Не могу да заборавим тај понос и тај субјективни осјећај величине сто сам рођен у овој земљи, што сам Црногорац и то баш из срца Црне Горе, из Катунске нахије. Био сам окружен правим патриотизмом, не искључиво у породици, већ на сваком кораку.

Црногорац је био понос. Велики Црногорац није искључивао Србина у Црној Гори, али велики Србин нијеси могао бити ако нијеси Црногорац.

Национални понос је био у сваком од нас , од ђака до пензионера. Данас кад гледам визуелни перформанс ових типова на политичкој сцени не могу а да не направим паралелу. Могу да разумијем младе посланике који се не сјећају како је било прије тридесет година, па занесени харизмом и појавом вође живе његову идеологију показујући љубав према домовини визуелно, маскама за лице у бојама заставе, значкицама и помпезним одјавама на крају излагања, типа, ”Нека је вјечна Црна Гора”.

Е па не воли се тако своја земља моји Црногорци.

Никад нијесам био сигурнији да нам је потребнија револуција него данас. Појаснићу да не бих био погрешно схваћен или не дај Боже ухапшен, не мислим на оружану побуну већ на менталну револуцију. Данас у Црној Гори имамо парализу друштва. Страх од промјене, страх да нам не буде горе. Донекле могу да разумијем. И сам често гледајући Скупштину Црне Горе се запитам како напријед.

Не жалим што сам се борио за државност Црне Горе. Жалим што је власт себе поистовјетила са државом, а свако неслагање са њеном политиком квалификовала као антидржавно дјеловање.

Џаба сте се огрнули заставама, окитили значкицама, зеленим и црвеним заштитним маскама. Патриотизам није визуелни доживљај. Патриотизам је субјективни осјећај.

Патриотизам није узимање, него давање. Патриотизам је понос оним што јесмо , а не оним у шта се претварамо. Патриотизам није ваша визија чувара националног идентитета, која се заснива на одстрањивању онога чега се плашите. Нама није потребна заштита националног идентитета него враћање националног поноса.

Не воли се своја земља само причом и махањем већ дјелима моји Црногорци…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: