Kosovski krst slovenskih vladara

Piše: Dragan R. Mlađenović

Ima u srpskoj i ruskoj istoriji duhovnih gorostasa opredeljenih za Carstvo nebesko, čija se hrišćanska i ljudska vertikala u službi Bogu i rodu u mnogo čemu preplitala. O tim vezama dva pravoslavna naroda „koje kad bi se redom napisalo, ni u sami svijet, mislim, ne bi stale napisane knjige“ (Jn 21, 25)

Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički, zlatousti srpski besednik, prvi je uočio duhovnu vezu dva bogonosna naroda: „Rusi su primili hrišćanstvo blagodareći najviše crkvi Svete Sofije,[1] sjajnoj zadužbini cara Justinijana, poreklom Srbina, i tako je Sveti Balkan duhovno rodio Svetu Rusiju, pa sve dalje i dalje donoseći nebesku svetinju svakoj zemlji koja ga je htela primiti“.

Opredelivši se za Carstvo nebesko službom Višnjem Jerusalimu, pravoslavni slavjanski ratnici vazda vojevaše za najveće svetinje. U zlatnoj knjizi večnosti zabeležena su imena svih žrtvom osveštanih ratnika-mučenika, koji su za Krst časni i slobodu zlatnu prineli najveću žrtvu – ovozemaljski život. Nepregledni su i neprebrojani redovi slavjanskog vojinstva, predvođeni u tvrdoj veri utemeljenim kneževima Lazarom Srpskim i Aleksandrom Nevskim, i mnogim blagovernim vladarima posle njih. I te vojske, u službi krstonosnoga Slovenstva na tvrđavi odbrane svete slavjanske zemlje od varvarske najezde, vojevaše i vojuju do naših dana.

Sveti kosovski mučenik, knez Lazar Srpski, beše „pobožnosti nepokolebivi stub, bogopoznanja pučina i mudrosti dubina, ognjeni um i zaštitnik stranih, hranitelj gladnih i milostinja ništih, tužnih umiljenje i utešitelj, tuđinom prisvojenje, propovednik Trojice, zarobljenih osloboditelj, crkve nepokolobljivi stub, bolesnih lekar, nagih odeća, inoka vojvoda krepak protiv besova i spasitelj“.[2]

Svetog kneza Lazara Srpskog i njegov Kosovski Krst izabra Bog da ukrepi, osnaži i privede mučeničkoj končini Imperatora sve ruske zemlje Nikolaja Drugog Romanova, što se pokaza kao nebesko znamenje i blagoslov u predstojećim gorkim stradanjima.

Gospođa Draginja Petrović, udovica pukovnika Stanojla Petrovića, velika dobrotvorka i ktitor crkve Sv. Nikolaja Mirlikijskog čudotvorca na Novom groblju u Beogradu (1893), iščekivala je sa bezgraničnom ljubavlju prema Svetoj Rusiji krunisanje ruskog cara Nikolaja Drugog u maju 1896. Kako je to bilo svedoči Arhimandrit Platon u svojim sećanjima: „Preko prijatelja svojih ona (gospođa Draginja) je pronašla u južnim našim krajevima, tamo na Kosovu, jednu nekada srpsku, a sada poarnaućenu, staru porodicu, koja je u velikoj tajnosti i stotinama godina sveto čuvala jedan istorijski srpski Krst. To je bio Krst od časnoga drveta, sa divnim starinskim drvorezom, a po predanju nađen odmah po svršenoj Kosovskoj bici baš kod našeg cara Lazara. Zainteresovana još mnogo ranije za ovu našu relikviju, gospođa Draginja oceni da će najbolja upotreba ove nacionalne svetinje biti ako je, prilikom krunisanja, pošalje mldome ruskome caru. Zato odmah, preko rodoljuba, otkupi od te arnautske familije taj Krst za znatnu sumu novca, da ga našim najboljim kujundžijama, koji umetnički izradiše do savršenstva divan okvir, od srebra i zlata, sa odgovarajućim postoljem. Kad je Krst, visok trideset i pet santimetara, bio potpuno gotov, odnese ga gospođa Draginja Mitropolitu Mihailu s molbom da ponovo nad njim izvrši čin osvećenja. Mitropolit je 21. maja, na dan cara Konstantina i carice Jelene, služio svečanu arhijerejsku službu u Sabornoj crkvi. Posle službe iznet je ovaj znameniti Krst na sredinu crkve, pa je tom prilikom Poglavar lično izvršio na svečan način čin osvećenja“.

Kosovski Krst Svetog kneza Lazara beše izložen u Sabornoj crkvi vernom narodu na poklonjenje, a zatim je preko Mitropolita G. Mihaila poslat u Rusiju uz propratno pismo velike dobrotvorke, gospođe Draginje Petrović:

„VAŠE CARSKO VELIČANSTVO,

SVEMILOSTIVI GOSPODARU“,

S dubokim osećanjem odanosti smerno se klanjam pred Veličanstvom Cara cele Rusije, zaštitnika i Srpskoga naroda, i padajući na kolena kod podnožija Prestola Vašeg Veličanstva, uzimam slobodu da na dan Svetoga Krunisanja Samodršca Cara Nikole Aleksandrovića i carice Aleksandre Feodorovne podnesem ovo sveto Znamenje spasenja hrišćanskog.

Imajte dobrotu, Veliki Gospodaru Imperatore, svemilostivo primiti ovaj sveti Krst na današnji veliki dan Sv. Krunisanja i miropomazanja Vašeg, od ljubavi Srpkinje pravoslavne u ime sviju Srba, koji gaje odanost i ljubav prema Rusiji.

Ovaj je Krst (samo drvo) nađen na polju Kosovu, gde je poginuo srpski Car, velikomučenik Lazar, braneći svetu veru pravoslavnu, svoj narod i svoju državu od Agarjana.

Polažem nadu da će Gospod Isus Hristos, Koji čuva sve verne Svoje, i koji je Rusiju uzdigao za sveto čuvanje vere i Božje Crkve, spasti sve pravoslavne, koji čuvaju svetu pravoslavnu veru i koji ljube Božju Pravoslavnu Crkvu. I Srbima će sinuti sunce Pravde pomoću milosti Monarha Ruskog, Prvog Slovenina.

Padam na kolena pred Prestolom Vašeg Carskog Veličanstva i podnosim ovo Sveto Znamenje iz velike ljubavi prema Caru cele Rusije, svagdašnjem zaštitniku Srpskoga naroda.

Maja 1896. Beograd , Vašeg Carskog Veličanstva najpokornija

Draginja St. Petrovića s. r.“[3]

Potvrda o blagonaklonom prijemu poklona uz carevu zahvalnost preko oberprokurora Svetoga sinoda Ruske crkve stigla je u oktobru iste (1896) godine visokopreosvećenom mitropolitu Mihailu, a ujedno i gospođi Draginji na dar carev portret sa svojeručnim potpisom. Pošto joj je pročitao carevo pismo, mitropolit je dobrotvorki svečano uručio fotografiju, koju je ona nežno poljubila i rekla: „Neka mu Gospod pomogne. Neka ga Tvorac održi zdrava i čila na sreću Slovena i na spas potlačenog Srpskog naroda“.[4]

Poslednji ruski car, blaženopočivši mučenik Nikolaj Drugi zauvek je zadužio srpski narod neizmernom žrtvom svojom u drugoj godini Velikog rata (1915), kada je u trenutku Golgote srpske kraljevske vojske u povlačenju preko albanskih planina, zapretio zapadnim silama da će Rusija istupiti iz savezništva, ukoliko ne pomognu Srbima.

Ali je i za Svetu Rusiju uskoro naišlo teško iskušenje: nastupio je čas bezakonika i bogoodstupnika, bezbožnih oskvrnitelja i vlast tame. Apokaliptička zvijer iz bezdana je celu sedmočlanu Carsku porodicu zaklala kao nevino Jagnje Božje 4. jula 1918, na dan sv. Andrije Kritskog, propovednika pokajanja. Kosovski Krst je zasijao nad Svetom mučeničkom Rusijom: počelo je stradanje miliona vernih – carskih oficira i vojnika, sveštenika, monaha i monahinja, pobožnih žena i nevine dečice, viđenih građana…

Veliki među svetima, Lazare i Nikolaje, pojemo i slavimo blaženi spomen vaš; molite se za nas da pravoslavna vera hrišćanska daruje moć da krstom kosovskim vaskrsnemo i da se udostojimo večnoga blagovanja u Carstvu nebeskom, domu Svete Trojice, kojoj neka je slava, čast i poklonjenje sada i svagda i u vekove vekova. Amin.

[1] Sveta Sofija na grčkom znači “Sveta Premudrost (Božja)“.

[2] Slovo pohvalno knezu Lazaru, preveo Dimitrije Bogdanović, u knjizi Despot Stefan Lazarević, Slova i natpisi, Slovo ljubve-Beograd, 1979, str. 59.

[3] Arhimandrit Platon, Prosvetno-crkvena dobrotvorka Draginja St. Petrović, Beograd, 1922, str. 74, navodi u knjizi Ksenija Končarević, Zora tajanstvenog dana, Kraljevo, 1997, str. 36-37.

[4] Arhimandrit Platon, Navedeno delo, str. 75-76.

Izvor: Nauka i kultura