Kosovo: Ratoborni cinizam „zapadne demokratije”

Zapadni svet je zabrazdio u histeriju samo da ne dopusti slobodno iskazivanje volje stanovnika Krima koji žele da se njihov region vrati u istorijsku domovinu – Rusiju. A do nedavno Vašington i evropske prestonice vatreno su podržavale želju Kosova da se odvoji od Srbije, mada je objektivnih osnova za to bilo mnogo manje. O čemu se tu radi?

Istorija Krima i Kosova jasno su i nedvosmisleno pokazale: princip dvostrukih standarda glavno je što Zapad ispoveda neopozivo i u punoj meri. U suštini poslednjih decenija glavni njegovi napori su bili usmereni u jednom toku: dominirati nad raznovrsnošću kultura, tačaka gledišta i društveno-političke mode. A u slučaju njihovog aktivnog suprotstavljanja potčiniti ih: novcem elitu, a bajonetima sve ostale.

Podrška odvajanja Kosova od Srbije 2008. godine od strane Zapada trebalo je u tom pogledu da bude indikativna i za sve poučna priča. Ni na kakve rezolucije o teritorijalnom integritetu država i bazične norme UN nije bila obraćena pažnja. A to što Srbi razmatraju Kosovo kao simbol nacionalne celovitosti i jedinstva (ovde su se desile bitke koje su odredile sudbinu Srbije, nalaze se njene najvažnije svetinje), bilo je čista lirika. Ipak odlučivši se na otvoreno potiranje međunarodnih normi, Zapad nije doveo do kraja svoj projekat, istakao je politikolog Vladimir Bruter.

Odluka Haškog suda povodom odvajanja Kosova nosi polovični karakter. Sa tačke gledišta međunarodnog prava ne može da postoji postupak stvaranja novih država makar iz tog razloga što ni u jednom ustavu sveta nije rečeno na koji način se države dele i kako prestaju da postoje. To je prosto zdrav razum. Zapad, priznavši Kosovo i obećavajući Srbiji razna blaga u zamenu za njegovo priznanje, pokušava da opravda situaciju de-fakto, ali odluka de-jure ne postoji u datom trenutku.

Glavno obećanje Beogradu danas je stupanje Srbije u EU. U šta će se to pretvoriti može se videti na primeru novajlija u EU. Ali to nije glavno. Čitav jugoslovenski konflikt, isto kao i podrška Kosova, imao je jedan karakteristični detalj: u većini slučajeva za zločine, između ostalog i ratne, kao i za totalnu nepravdu zapadne sudije i političari su optuživali Srbe. Možda zbog istorijske, duhovne i geopolitičke veze Srbije sa Rusijom, u kojoj Zapad sa manijakalnom upornošću vidi za sebe glavnu opasnost? Između ostalog znak pitanja je ovde suvišan. P ai vreme je da se razabere ko je za koga prava opasnost. Poslednjih decenija inicijatori agresija u raznim tačkama sveta bili su upravo Vašington i evropske prestonice.

Rukovodilac Centra za spoljnu politiku Rusije Boris Šmeljov je skrenuo pažnju da u slučaju Kosova uz pomoć UN Zapad je pogazio ne samo međunarodne norme, već i sopstvene odluke, kao i instituciju nacionalnog zakonodavstva, stvorivši opasan presedan.

Ustav Srbije jasno je odredio Kosovo kao sastavni deo jedinstvene zemlje. Tamo je bilo zapisano da je šef države obavezan da učini sve za očuvanje teritorijalne celovitosti Srbije. Niko nije imao pravo da pristane na odvajanje Kosova od Srbije. Rezolucija 1244 SB UN iz juna 1999. godine koja je podvela crtu pod agresiju NATO-a protiv tadašnje Jugoslavije, direktno je ukazivala na to da je Kosovo sastavni deo savezne Jugoslavije, koja se sastoji od Srbije i Crne Gore. Ali Zapad se odlučio na to da od svih dokumenata odustane i podržao je kosovske separatiste.

To je zaista zavidna principijalnost. Rezultat je pojava na karte Evropi jedne od najkriminalizovanijih teritorija sa vrlo neodređenom budućnošću. Pri tome aktualna sitaucija sa refrendumom na Krimu je pokazala: od trenutka odvajanja Kosova od Srbije takozvana razvijena Evropa je postala još manje samostalna u donosu na Vašington. A uprao evropljani,a ne građani dalekih SAD, pate zbog sumnjivih projekata poput kosovskog. Ipak EU uporno nastavlja da igra ulogu izvršioca svog prekookenaskog partnera.