Косово није…
1 min read
Милан Ружић
Пише: Милан Ружић
Не знам како појединима није јасно да Косово није друга држава! Да пођемо од ових који кажу да јесте… Ако јесте, како онда може бити независно када се за његову судбину пита Америка? Уколико Косово стекне независност, како ви кажете, оно ће бити колонија, као што можда већ јесте, а никако независна држава. Морам још нешто поручити овима који су залутали.
Србија није проја да се комада, мрви и да свако кида парче које му највише одговара. Грачаница није вила на Дедињу да се у њу смести онај ко има највише новца. Храм Христа Спаса није јавни тоалет да се у њему олакшавају они који мрзе цркве и Бога, као што није ни студио за снимање спотова, нити стена да се по њој веру. Јужни део Косова је исто тако Косово као и северни део, па су сви ти делови Србија.
Црква Богородице Љевишке није фабрика, па да се тако гаси, руши и понижава. Високи Дечани нису Београд на води, па да се обећава страним инвеститорима и блокира се, као градилиште поменутог посног Београда, услед недостатка страног капитала. Пећка патријаршија није Народна скупштина, па да тамо сви држите политичке говоре о српском народу на Косову и његовој судбини заштићени зидовима наше светиње.
Симонида није старлета којој је подводач ископао очи како би се обоје нашли у центру медијске пажње. Приштина није Тирана иако је многи Тираном сматрају, а нажалост, понајвише Срби које Косово не занима. Косовска Митровица није туђа Митровица, већ српска. Призренска богословија није кутија шибица, иако је њоме паљена, да се премешта где коме одговара.
Косовски бој није неуспела скупштинска седница којом се може витлати по потреби како би се неко прогласио издајицом или патриотом. Кнез Лазар није изгубио главу за Велику Албанију, него за Србију. Милош Обилић није убио Мурата како би Мурат постао херој, како нас уче наши државници, него како би преокренуо ток горенаведеног боја, или скупштинске седнице, зависно од тога како ко на то гледа. Косовка девојка није била члан стране делегације који помаже умирућим Србима на Косову, као што им никада странци нису ни помагали. Српски лешеви на Косову и Метохији нису обећања, па да их се тек тако политичари одричу и заборављају их чим дођу на власт. Попаљене српске куће по светој српској земљи нису уџерице из Херцеговачке, па да се сви праве да не знају ко их је срушио и попалио. Срби на Косову нису Косовари, него Срби!
Колевка српства није стари кревет који се баца на ђубриште. Животи Срба на Косову нису монета којом ће се плаћати политички поени и финансирати политичке странке. Жута кућа није песмица за децу. Бомбардовање пред сам крај двадесетог века није дошло због Суринама и земаља око којих се ових дана води полемика, него због тога што се није дало Косово у туђе руке. Мартовски погром није било скидање лутке са канапа на рингишпилу, него скидање крстова са цркава и српских глава са рамена од стране оних који вожњу на том непостојећем рингишпилу никада нису ни платили.
