Košarkaški plaćenici

FIBA je na putu da evropsko prvenstvo u košarci pretvori u neobaveznu letnju ligu koja će služiti za kompenzovanje frustracija malih naroda i potvrdu finansijske moći velikih

Ima nečeg gotovo komičnog u činjenici da se više o svetu u kome živimo može naslutiti iz sastava timova na evropskom prvenstvu u košarci nego iz patetičnih izjava političkih tzv. subjekata. Letimičan pogled na te sastave ne otkriva samo to kakav značaj košarka zbilja ima u tim državama. Još više, oni nam svedoče o deformaciji takmičenja čiji je smisao bio upravo u tome da ne bude takmičenje u kvantitetu (finansijama), već u kvalitetu. Sa tzv. idejom da se uskoro dozvoli i drugi naturalizovani stranac, FIBA je na putu da evropsko prvenstvo u košarci pretvori u neobaveznu letnju ligu koja će služiti za kompenzovanje frustracija tzv. malih naroda i potvrdu finansijske moći tzv. velikih. Evo kako će to da funkcioniše: zamislimo državicu X koja kupuje dva proverena američka plaćenika – nosilaca igre – i dodaje im nekolicinu mediokriteta iz sopstvenog dvorišta kako bi a) pobedila prve komšije, državicu Y i b) kako bi se makar plasirala na svetsko prvenstvo i tako ostvarila elementarnu vidljivost u svetskim okvirima. Finansijski moćne države za to vreme krstare po deindustrijalizovanoj jugoistočnoj Evropi, kupuju mlade talente u dobi 13–14 godina, da bi najbolje od njih pretvorili, recimo u Špance, koji će u budućnosti igrati za Real i Barselonu, a onda i u NBA. Znači dok talenti odlaze, njihova mesta popunjavaju prosečni plaćenici.

Naravno, sada će neko napisati da ništa ne ometa Košarkaški savez Srbije da naturalizuje nekog Amerikanca, tipa Boa Mekejleba (a onda još jednog, kada to bude dozvoljeno). Možda će istoj osobi da padne na pamet „ideja” kako mi nemamo ni košarkaške trenere, pa ćemo početi da uvozimo i njih. Možda nemamo ni navijače… Tako nešto može da kaže samo neko zaista nema nikakvog pojma o simboličkom smislu pojedinih sportova u pojedinim državama. Recimo, za Makedoniju nije nikakav problem da naturalizuje ne jednog, već deset stranaca, sve sa stranim trenerom, jer u nedostatku pređašnjih košarkaških uspeha, svaka pobeda nešto znači. Posebno pobeda nad košarkaškom aristokratijom. Ali za košarkašku aristokratiju poput Srbije ili Litvanije – za koje je košarka ne sport, već komponenta identiteta – plaćenici u reprezentaciji bili bi znak nemoći. Onaj ko pamti Danilovića, Bodirogu, Đorđevića, Stojakovića, Divca… teško može da se oseća dobro kada u istom dresu vidi nekog polovnog stranca koji je tu samo zbog para. Dok domaći klinac možda može da nastavi taj niz, stranac će samo svedočiti o tome koliko smo nisko pali. A toliko nisko nismo pali.

Bez obzira na to kako će ova reprezentacija završiti aktuelno prvenstvo, mi nismo propali. Propašćemo tek onda kada počnemo da oponašamo one koji nemaju košarkaški identitet, ni našu „školu košarke”, ni našu košarkašku radnu etiku. Propašćemo onda kada ljudi koji nikada nisu obukli dres reprezentacije u bilo čemu počnu da pretvaraju reprezentaciju u legiju prosečnih stranaca. Umesto toga, treba nam odgovorna sportska politika države i klubova koji neće dozvoliti da nam propadaju ni talenti ni ambicije. Jer naša propast u košarci, bilo rezultatska, bilo „identitetska”, nije samo propast jednog sporta.

Ako se to ipak najzad i desi, predlažem ovo: angažujmo Acu Petrovića (iskusnog stranog trenera) za selektora i prodajmo ime reprezentacije nekom sponzoru, koji će da plaća i njega i strance. Pa ako ta reprezentacija osvoji neko gvožđe, neka sponzor plati i statiste da izađu na trg i vesele se.

Piše: Slobodan Vladušić