Копривица: Роман нашег доба и менталитета

Пише: Драган Копривица

Прву реченицу Толстојевог романа “Ана Карењина”, “Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин”, можемо парафразирати у циљу квалитативне одреднице у књижевности: “Сви лоши романи личе један на други, сваки добар роман добар је на свој начин.”

Ако ову паралелу примијенимо на роман Радивоја Лала Бојичића (1949), нашег Беранца на доживотном раду у Београду, истакнутог сатиричара, драмског писца, романсијера, приповједача, афористичара, колумнисте и дугогодишњег уредника хумористичко-сатиричног гласила “Ошишани јеж”, онда заиста можемо устврдити да је његов „Тхе бодигард“ не само добра, већ и изузетна књига, као својеврсно мрачно, али аутентично литерарно знамење, и печат времена у којем живимо.

Уз ово, сва изванредна дјела, а такво је и Бојичићево, имају и једноставну одлику да се могу препричати у неколике реченице, као, на примјер, “Дон Кихот”, “Ана Карењина”, “Горски вијенац”, “Мадам Бовари”, “Ревизор”, “Галеб”, “Сто година самоће”…

У књизи Бојичића на суптилан начин, ријетко виђен у савременој књижевности на Балкану, описана је патолошки обојена судбина и лик главног јунака романа, који је, иначе, наше горе лист, и посједује такав осјећај претјеране бриге за све и сваког да то прераста у властиту рушилачку негацију, залазећи у домен морбидног, уз сцене, достојне правих мајстора пера, а Бојичић то јесте већ одавно.

У роману је маестрално приказан лик контроверзног јунака, који уз “буку и бијес”, и екстремно брижан однос према људима, биљкама и животињама, уништава све и сваког око себе, заокупљен фикс идејом очувања свега му повјереног, по сваку цијену, не бирајући средства, па ни калибар пиштоља, ни број метака.

На овај начин Бојичић је вјешто извајао лик особеног јунака, трагикомичног душебрижника у покушају, који добронамјерно, мање или више несвјесно, уништава све у свом ширем радијусу, уз бројне упечатљиве сцене апсурда, безнађа и бизарне комике у пракси.

У вајању оваквог сложеног, контроверзног лика писац је, притом, остао у равни тзв. отвореног дјела, ни сам се не опредјељујући да ли је ријеч о позитивном или негативном јунаку, који, у најбољој намјери да помогне, реализује своју мрачну, несвјесну, деструктивну црту, уз рушилачку снагу, одмажући свему и свакоме, уз сцене апсурдног, претјерујући у властитој агилности и посесивности на трагикомичан начин, као двојна личност: насилник и заштитник, истовремено.

Притом је толико деструктиван да се поставља и оно крунско питање: гдје је прекретница, у којем трену и на којој тачки осјећај бриге за друге, и друго, прелази у властиту негацију, притом уз донкихотовски осјећај помјерене свијести о сликама стварности и “историјској” обавези главног јунака да око себе спаси све тако што ће све уништити…

У “Тхе бодигарду“, при чему већ и сам ћирилични наслов, уз накалемљени латинични енглески члан „Тхе“, дјелује сатирично, као спој неспојивог, али и најављује контроверзе и покондиреност главног јунака, импонује, између осталог, и сама структура дјела по систему брижљиво изведеног цикличног дешавања, налик притом на зачарани круг халуцинантне стварности…

У кружном слиједу, на почетку се сусрећемо с бодигардом који чува свог мафијашког боса у старачком дому у Мајами Бичу, у Америци, при чему обојица долазе до закључка да се треба вратити на родни Балкан. Бодигард потом при повратку бива ангажован од једне издавачке куће да, напросто, “у перо”, то јест, у диктафон, исприча своју сумануту животну сторију у свјетлу осјећаја претјеране пажње према људима, животињама и биљкама. И то уз све бизарне сцене које резултују на основу стања помјерене свијести професионалног бодигарда, оријентисаног на свој посао по систему “Једном бодигард – увијек бодигард. Бодигард за сваког, све и свашта, до истребљења свега оног што управо треба чувати и сачувати”.

Главни јунак у Бојичићевом роману потиче, а и откуд би друго него с наших црногорских брда, а одлуком својих родитеља бива послат нигдје другдје него баш у Београд, гдје је и мјесто сваком амбициозном јунаку с нашег крша, који је и сам кршан, и као од бријега одваљен. И робустан, и спреман да, по кратком поступку, насилно освоји сав Београд, и да се, као човјек са високих брда, високо и котира у велеграду.

Притом показујући како патолошки брижни појединац запада у трагикомична стања, односе и сцене, које вапе за екранизацијом, изузетно филмичне, гротескне до нивоа донкихотовски обојених авантура јунака, чија свијест је такође поремећена, уз запитаност читаоца може ли у стварности постојати и такав књижевни лик.
Писац на тај начин маестрално позива читаоце да и сами завире у властиту психу, и провјере у којој мјери такав лик скривено живи у свима нама, само што га, мање, више, држимо под грађанском контролом. Зато је овај психолошко-авантуристичко-сатирични роман истовремено и позив на закључак да је писац, у ствари, описао свог јунака, као неотуђиви дио психе сваког човјека понаособ, само што је притом уз сјајну хиперболу довео атмосферу и ликове романа до усијања.

Уз то, порив за смијехом кроз бизарне сцене замире на уснама, јер, управо по дефиницији гротеске, не долази до експлозије смијеха, пошто животни ставови и поступци главног јунака, у сфери поремећеног ума, изазивају код читаоца осјећај језе и бездана људске психе, која потире саму себе у свом посрнућу.

Дубоко патријархално васпитан, али и насилнички оријентисан, вјечити бодигард терорише све око себе након што се, као и сви Црногорци, с аутобуске станице славно успео Балканском улицом до хотела “Москва”, а потом вратио назад и одвезао таксијем, чији возач је остао пресрећан што га је возио бесплатно, јер је бар сачувао живу главу од незгодне и опасне муштерије, одмах спремне на тучу.

Бојичић наставља своју слојевиту сторију плански, при чему се види вјешта рука опробаног драмског писца, те роман има зналачки вођену, организовану драмску структуру, уз концентричне кругове. Књигу су обојиле и бројне сатиричне опаске аутора, у чијој свијести, као грађанину епохе, попут обавезног еха, одбљескују познати рефрени, пословице, наравоученија, политичке флоскуле и слично. Као доказ да смо сви робови језичких клишеа који су, као бумеранг, оковали наше, али и умове самих писаца. Но, Бојичић ту ману претвара у врлину, у нову вриједност књиге, у намјери да покаже колико смо кроз језичке поштапалице затрпали сопствену свијест и савјест.

Водећи роман у цикличној линији, од доласка бодигарда са својим мафијашким босом из Америке, земље велике, на мали Балкан, писац завршава књигу сценом у којој, током исповијести за диктафон, мафијашки бос и његов бодигард одлучују да се повуку у старачки дом на Мајами Бичу, далеко од балканског бурета барута, чиме је “кружни ток” ефектно поентиран.

Уз коментар бодигарда, упућен оном који га све вријеме снима на диктафону, да је причи дошао крај, или, што би глумци комедије дел арте, рекли на крају представе: “Цоммедиа е финита!”…

А роман Бојичића и јесте, у ствари, романескна, својеврсна горка комедија, боље речено, трагикомедија о једном бизарном лику, закључаном у свом виртуелном свијету и осјећају шта је све исправно, а шта није, и то по његовом личном, а искривљеном нахођењу, као у искривљеном огледалу.

На почетку “бодигардовања” гротескног јунака, који је “наше горе лист” у пуном смислу ријечи, сусрећемо се с његовом контроверзном, рушилачком бригом да заштити љубавницу свог боса, и да јој, као практичан човјек, узгред буде и љубавник. И да је толико сачува од свега и свачега тако што ће узгред уништити њену личност, у морбидној жељи да је држи под стакленим звоном по сваку цијену, агресивно се односећи према свему и свакоме ко би јој могао наудити.

У његове обавезе спада и пажење размажене газдине кћерке, порочне и изгубљене у свијету неморала, дроге и осталих “тековина” цивилизованог друштва, уз сукоб бодигарда с таквом хистеричном тинејџерком, до нивоа кад она бјежи од куће у Европу, тражећи спас и од свог оца и спасиоца. Вођен осјећајем чувара људских и биљних душа, бодигард “пази” и на биљку, месождера, уз ништа боље ефекте. Неславно се прославио и као чувар једне фолк-звезде, при чему Бојичић вјешто скида застор са сцене естраде и закулисних радњи, уз лажни гламур и квазивриједности нашег потрошачког друштва иза свјетлости рефлектора.

Бодигард бива и фокусирани пазитељ кучкице Жужу, којој, уз пријетње жирију, обезбиједи награду на престижном такмичењу паса, а потом је, огорчен што је затруднила са својим партнером, псићем, кажњава смрћу, па на мјесто газдине миљенице поставља другу, купљену уз сцене насиља “благородног” душебрижника.

На крају, кад је све и сваког “сачувао” до уништења, главни јунак се сусреће са својим мафијашким босом, који је, као заштићени свједок, промијенио лични опис, и који с бодигардом долази до “епохалног” рјешења да му треба заштита и у старачком дому. Зато Бојичићеве варијанте Санча Пансе (газда) и Дон Кихота (бодигард) крећу пут Америке, земље велике, из које су се и били вратили на самом почетку романа. Овако чврсто “увезаном” сижејном структуром Бојичић доказује и своје већ познато, опробано занатско умијеће у пракси, при чему је и фини ехо изузетног афористичког дара овог писца такође посијан кроз наративну структуру дјела.

У свјетлу оцјене Богдана Поповића за Предговор “Антологији новије српске лирике” (1911) да пјесма мора имати емоције, да мора бити јасна, и да мора бити “цела лепа”, Бојичић је у пракси показао да и роман исто тако мора имати све ове три одреднице. Притом се ваља задржати на оцјени Поповића да пјесма неће бити ни лијепа, ни највишег реда “ако није загрејана осећањем”.

А роман Бојичића заиста носи моћну емоцију кроз посртања контроверзног јунака у апсурдном свијету, који треба по сваку цијену сачувати, али уз рушилачке пориве главног лика, који не види правог кривца за његов конфликт са стварношћу у несавршеном свијету и вијеку, чији је он илустративан, негативан, али моћно упечатљив експонент, како би то у руској критици рекли: “јунак са огреботином на души”.

Бојичић је у поднаслову ставио додатну одредницу “пикарски роман”. И заиста, његов роман представља савремени литерарни коментар тог жанра из 16. вијека, чији главни лик је, по правилу, усамљеник, друштвени паразит, вјечити слуга вјечитих господара. Притом, роман Бојичића је, у духу пикарског романа, такође проткан моћном сатиром; такође су хуморно описане пустоловине главног лика из нижих социјалних слојева, притом сиромашног, који се у корумпираном социуму довија како опстати уз илустративне бизарне авантуре, згоде и незгоде на граници стварног и нестварног.

Уз ово, „Тхе бодигард“ представља макар и наличје витешког романа, јер главни јунак, иако у сфери помјерене свијести, редовно настоји да витешки доказује личну храброст, љубав и част. Но, за разлику од класичног витеза без мане и страха, јунак Бојичића је витез са хиљаду и једном маном, и душебрижник и насилник, у судару с новим алијенираним временом, уз покушај да васпостави вриједности неког минулог доба, али уз њихову апсолутну негацију у пракси. Зато Бојичићев бодигард, по систему, „много хтео, много започео“, својом судбином на крају и дјелује као „позитиван јунак у покушају“, несвјестан властитих грехова кроз тиранисање свега и свакога у окружењу.

Овај лик у далеким назнакама има сродне црте с подофициром Пришибејевом из истоимене приповијетке А.П. Чехова, кроз слике вјечног контролисања туђих живота свугдје и на сваком мјесту. Али јунак Бојичића је апсолутно нов у палети ликова савремене књижевности, сигнум, ознака времена с поремећеним системом вриједности, у којем живимо, и на који смо навикли.

И то у духу назива романа М.Ј. Љермонтова „Јунак нашег доба“, уз такође иронијски призвук у самој дефиницији, и уз запитаност куда иде наше друштво двадесет првог вијека ако је у стању да изњедри и такве ликове попут Бојичићевог бодигарда, који су такође својеврсни „јунаци нашег доба“, његова слика и прилика.

Боље речено, они су својеврсни антијунаци, који се понашају супротно постојећим етичким кодексима, и фокусирани су на властите интересе, због чега, као упечатљиви ликови, могу бити врло пластично извајани, а што је Бојичићу сјајно пошло за руком.

Свакако, тим прије што је (1949) објавио је велики број дјела: три књиге афоризама (“Африка за петама”, “Превише тачно” и “Како се пишу афоризми”) , тринаест романа (“Удбина зграда”, “Спонзор ноћас мора пасти”, “Између два света”, “Пад увис”, “Седмица у недељи”, “Капетан Визин”, “На ушћу двеју река испод Авале”, “Мулен Ружа”, “За одличан успех и примерно владање”, “Откачена читанка, Риалити шоу”, “Сервантес међу шљивама”, “Манити воз у златном крсту” и “Тхе бодигард“), четири сатире (“Како сам убио Гутемберга”, “Срби после Христа”, ”Ало, ође мобилни” и “Амбис у провалији”), двије збирке прича (“Приче из политике” и “Књижурина”), монодраму (“Жестоки момци”), рјечник (“Српско-политички речник”), хумористичке огледе о успјешном дјетињству (“Деца која су померала планине”), хумористичке биографије за дјецу и омладину (“Велика браћа, биографије чувених буразера, од Каина и Авеља до браће Тротер”). Дакле, досад укупно двадесет шест књига!

Књиге Бојичића превођене су на девет језика: руски, бугарски, румунски, пољски, њемачки, македонски, словеначки, шведски и вијетнамски. Добитник је осам значајних књижевних признања: “Светозар Марковић”, награда Удружења новинара Србије за новинску сатиру; Орден “Златни јеж” за допринос хумору, сатири и угледу “Јежа”; награда “Алеко” за кратку причу, Софија-Свиштов, Бугарска; “Типар”, Пљевља, Црна Гора; награда “Радоје Домановић” за животно дело, секција сатиричара при Удружењу књижевника Србије; Деретина награда за књигу године за роман “На ушћу двеју река испод Авале”; награда “Јован Хаџи Костић” за сатиричара године, коју додјељују “Вечерње новости”, и награда “Драгиша Кашиковић” за афористику.
Након најновијег објављеног романа “Тхе бодигард“, уз високо књижевно умијеће, уз упечатљиво приказан лик главног јунака, бездушног душебрижника, који спроводи лаки терор над свима које чува, уз претварање добрих намјера у њихову супротност, уз сцене морбидно обојене посесивности, уз брисање граница између добра и зла, уз цјеловиту гротескну атмосферу овог дјела, за очекивати је да Бојичић настави са оригиналним визијама у својој књижевној радионици, и да читаоцима подари нова остварења, која заслужују истинску пажњу и нова читања. А они, који посебно цијене особене, бриљантне Бојичићеве афоризме, свакако очекују и једну нову књигу његових бисера духа и сатиричних варница мудрости.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: