• Насловна
• Поглед

Комити били борци за уједињење са Србијом: Алексић о заблудама везаним за црногорске побуњенике

1 min read

4 године ‎ ИН4С

др Будимир Алексић

Пише: др Будимир Алексић

Поводом недавних излива мржње и нетрпељивости према српском народу и Српској цркви од стране организованих група црногорских сепаратиста – тзв. комита, под диригентском палицом челника бившег антисрпског режима Мила Ђукановића, наша јавност заслужује да сазна истину о томе ко су у прошлости били црногорски комити на које се данас позивају протагонисти антисрпске хистерије у Црној Гори.

Исказујући, наиме, уз Томпсонове усташке пјесме, на улицама црногорских и приморских градова мржњу према Србима, ове милитантне групе шовиниста етнички мјешовитог састава (поред Црногораца-Монтенегрина, запажено је и присуство Албанаца, муслимана, а нарочито Рома), себе представљају сљедбеницима црногорских комита из Првог свјетског рата, који су се, наводно, залагали за независну Црну Гору.

А истина је, заправо, сљедећа. Све релевантне историјске чињенице необориво доказују и потврђују да је комитски покрет у Црној Гори током Првог свјетског рата имао веома важну улогу у реализацији уједињења Црне Горе и Србије. Од самог свог формирања, средином 1916, овај покрет се одлучно залагао за уједињење Црне Горе са Србијом, под династијом Карађорђевића. То се најбоље види из резолуције коју су комити усвојили на свом збору у Добриловини 10. јула 1918, гдје се, између осталог, каже: „1) Да се продужи борба против окупатора до коначног истјеривања из земље и уједињења Црне Горе и Србије под династијом Карађорђевића; 2) Да се не дозволи повратак краљу Николи и његовој породици у Црну Гору; 3) Да се комитске групе појачају новим комитима и у датом моменту дигне општи народни устанак у Црној Гори; 4) Да се спријечи свака даља пропаганда враћених интернираца за рачун краља Николе.“

Ову резолуцију, која је према истраживањима историчара др Новице Ракочевића имала око 30 тачака, писао је комита Радојица Никчевић. Пошто на збору у Добриловини један број комитских чета није могао присуствовати, заказан је други велики комитски збор за 20. јули 1918. на планини Штитову којем је присуствовао велики број комита (према неким изворима 386). Збор је усвојио резолуцију из Добриловине.

Као веома важну чињеницу др Ракочевић апострофира и то да су комити „као значајна оружана снага за ондашње прилике у Црној Гори, спадали у најборбенији одред ујединитеља, одлучан на бескомпромисну борбу са противницима уједињења“.

Анализирајући опредјељење комита за уједињење Црне Горе и Србије, др Ракочевић истиче да су они „то уједињење схватили као просто присаједињење Црне Горе Србији под династијом Карађорђевића“, и наводи девет разлога за такво њихово опредјељење: „1) У Црној Гори је већ одраније била проширена мисао о потреби уједињења народа Црне Горе и Србије у једну моћну државу, иако начин уједињења није био довољно јасан, ни за све једнако прихватљив. Код већине народа у Црној Гори било је преовладало схватање да Црна Гора не може више самостално постојати. 2) Политичке борбе у предратној Црној Гори, незадовољство једног дијела народа режимом краља Николе, сиромаштво и економска неразвијеност земље. Од уједињења нове државе очекивале су се повољније могућности и за зараду. 3) Капитулација Црне Горе, коју је народ схватио као тешку љагу и за коју је већина кривила краља Николу, као и за народну трагедију која је потом услиједила. 4) Став већине бивших функционера црногорске државе према комитима такође је утицао на опредјељење за уједињење. Већина њих је била убијеђена да од успостављања црногорске државе комити не могу очекивати никакву награду, већ само да буду узети на одговорност. 5) Оснивање Црногорског одбора за народно уједињење и одлуке донесене на Крфу, о којима су комити били донекле информисани. 6) Политичке борбе у логорима о питању уједињења, за које су комити дознали од репатрираних интернираца. 7) Утицај клубаша и омладинаца просрпски оријентисаних међу комитима, као и очекивања комита да ће у новој држави бити награђени за учешће у борби, а поготову ђаци и подофицири. 8) У Црној Гори се у оно вријеме није постављало национално питање. Црногорци су се сматрали дијелом српског народа. Појам ‘црногорски народ’ означавао је само регионалну припадност, а не националност, као што су нпр. Срби из других крајева називани Херцеговци, Босанци, Војвођани и сл. 9) Србија је територијално и бројчано била већа, а тиме и економски снажнија; уз то, њена војска, влада и династија под тешким условима напустиле су земљу, изишле на Солун и продужиле борбу, па су поборници уједињења сматрали за природно да Црна Гора буде уједињена са Србијом под династијом Карађорђевића.“

Закључујући поглавље књиге „Црна Гора у Првом свјетском рату 1914-1918.“ посвећено организацији комита и њиховој политичкој дјелатности, Ракочевић наглашава да је комитски покрет, поред своје изразите оријентације на борбу против окупатора, имао јасан националноослободилачки програм: уједињење са Србијом, те да су у процесу уједињења комити играли изузетно значајну улогу. Дакле, престанком рата и аустроугарске окупације, односно ослобођењем и уједињењем 1918. године циљ комита је остварен и њихова активност је престала.

Након ослобођења, различите групе разбојника и пљачкаша које су оперисале и током окупације на простору Црне Горе и Херцеговине, наставиле су са својом злочиначком дјелатношћу, а дио њих је био ангажован од вођства Божићне побуне 1919. године. Но, те групе разбојника и плаћеника немају ништа заједничко са комитима (нити су они сами себе тако називали), како то данас настоје да представе квазиисторичари у служби политике Мила Ђукановића. Ти одметници, дакле, нијесу били никакви борци за „независну Црну Гору“ (јер они нијесу заступали било какву политичку идеју), већ злочинци и страни плаћеници који су злостављали и пљачкали локално становништво и убијали припаднике државних органа (војске, жандармерије и правосуђа, као и челнике локалних органа власти). Све су то радили за интересе Италије која је инспирисала све њихове акције, јер јој је то био значајан адут на Версајској мировној конференцији (да покаже да у Црној Гори постоји побуна против уједињења Црне Горе и Србије).

Ове чињенице потврђују и извјештаји ондашњег команданта јединица југословенске војске у Црној Гори, из којих се види да су код заробљених одметника нађени италијански новац, италијанска храна и италијанско одијело, и да су сви рањени одметници изразили жељу да се лијече у италијанским болницама. А о њиховим звјерствима, нарочито над присталицама уједињења, као и над обичним народом који није био у стању да им у свако доба изађе у сусрет, постоји сијасет докумената и извјештаја у ондашњој штампи, а о томе свједочи и још увијек живо сјећање старих људи.

Занимљив је и податак који је др Новици Ракочевићу саопштио један од комитских четовођа, Радован Вучинић, да се војвода Стево Вукотић са Чева (иначе брат краљице Милене) обраћао (усмено и писмено) комитима, бодрећи их да своју борбу и рад усмјере на уједињење Црне Горе са Србијом и да то треба да буде њихов главни задатак.

Представници црногорске митоманске историографије акцијама одметника приписују снажну идеолошко-политичку мотивацију, што нема никакве везе са историјском истином. Академик Милорад Екмечић указује на прави карактер активности одметника по српским селима око Никшића, истичући да је то „био наставак пљачкашких похода из доба рата на херцеговачка села“. Ту своју тезу Екмечић илуструје чињеницом да је команда града Требиња прогласом потпуковника Мијановића од (15) 28. децембра 1918. наредила разоружање ових пљачкашких хорди, те се у том прогласу наглашава сљедеће: „Победисмо непријатеља и ујединисмо се, али у првим данима наше среће и слободе доживесмо жалосне појаве. Многи заблудели синови наше јуначке Црне Горе и дичне Херцеговине сматрају да је у слободи дозвољено да они наоружани могу насртати на туђи дом и отимати марву и све што им је потребно, па стога из Црне Горе прелазе у Херцеговину читаве руље пљачкаша, где од Херцеговаца нађу јатаке и помагаче за ово гнусно дело, па после пљачку деле“.

Њиховим пљачкашким походима и злочинима данашња Ђукановићева пропаганда приписује племенитост и узвишеност борбе за „независну Црну Гору“.

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: