Колумна у руској Независној газети: Мило је црна мрља у односима Русије и Црне Горе

Пише: Игор Дамјановић

Прије 9 година Русија и Црна Гора свечано су обиљежиле 300 година заједничких односа. Практично једино искушење које су за та, прва три вијека, прошле, била је 1948. година и резолуција Информбироа, када долази до разлаза између Тита и Стаљина.

Хиљаде црногорских комуниста су ухапшене, често и само на основу сумње да гаје симпатије према Стаљину и Совјетском Савезу интерниране у концетрационе логоре, мушкарци – на Голи оток, жене на острво Свети Гргур. Многи сматрају да је управо два вијека грађен култ Русије, од 1711 до 1916. године, био кључни да се комунистичка идеја у Црној Гори, у односу на број становника, стекне неупоредиво више присталица у односу на све остале регионе Краљевине Југославије.

Ове тезе касније су посредно потвређене 1948. године када су Црногорци поново били убједљиво најборојнији међу интерниранима на Голи оток. Мало је друштвених група које су пострадале као црногорски комунисти.

Прво их је прогањала Краљевина Југославија, потом окупатор истребљивао на сваком кораку, да би свега три године послије ослобођења због вјере у Русију били упућени у концентрационе логоре, у којима су морална понижења била неријетко тежа и од смрти.

Подршка Ђукановићу 2006.– историјска грешка Русије

Прва три вијека руско-црногорских односа затворила је по много чему спорна руска подршка разбијању заједничке државе Србије и Црне Горе 2006. године. Зашто се то догодило до данас је практично остало непознаница.

У балканској јавности распростањено је мишљење да је руску подршку Милу Ђукановићу у разбијању заједничке Црне Горе и Србије детерминисали интереси моћне пословно-финансијске елите, која у Црну Гору половином прве декаде XXI вијека почела да масовно инвестира.

Равно годину дана прије референдума о независности олигарх Олег Дерипаска купује највеће и најважније предузеће у држави «Комбинат алуминијума Подгорица» (КАП) и «Рудник боксита» у Никшићу, који је представљао дио истог производног ланца. Не може се са сигурношћу рећи колико су тачно износиле руске инвестиције у економију и некретнине, званично се говори о цифри од око две милијарде долара.

Међутим, ако се узму у обзир трансакције преко оф-шор банака, тај износ би могао да буде вишеструко већи. Оно што боде очи је да су готово све руске инвестиције у црногорску економију доживјеле неуспех, почев од Дерипаскиног КАП-а, па до некретнина које руски грађани данас могу продати по знатно нижој цијени од оне по којој су је стекли прије 10-15 година. Олег Дерипаска тренутно води спор против црногорске државе у којима тражи одштету од 300 милиона долара.

Утицај моћне финансијско-пословне елите за креирање руске подршке разбијању заједничне државе Црне Горе и Србије свакако је постојао, али никако није био једини, нити кључни фактор. Још најмање два фактора одиграла су важну улогу да се Русија погрешно позиционира према црногорском референдуму 2006. године.

Рецидиви из периода Јељцина

Први од два допунска фактора, који су, по мом мишљењу, детерминисали погрешан однос Русије према црногорском референдуму, био је још увијек снажан утицај кадрова из Јељциновог периода те 2005/6. године, које након свог првог избора за предсједника 2000.

Владимир Путин тек почиње постепено да склања. Мило Ђукановић Јељициновој адмнистрацији постаје веома интересантан отприлике 1997. године, након што под утицајем Запада окреће леђа Слободану Милошевићу. Из транскрипата телефонских разговора Клинтона и Јељцина, објављених од стране Конгресне библиотеке у Вашингтону 2018. сазнајемо да је Борис Јељцин непокорног Слободана Милошевића сматрао сметњом у односима са САД, до којих му је било веома стало да остану пријатељски.

Симпатије руског народа према Србима приморавале су Јељцина да се, како су објављени транскрипти открили, против своје воље конфронтира са САД. Стога, не треба да чуди што је Мило Ђукановић након раскида са Милошевићем добро прихваћен од стране Јељцинове администрације. Посебне везе Ђукановића са одређеним круговима у Русији, постојале су и раније.

Почетком 90-их влада на чијем челу је био Ђукановић покушала је да инвестира у фабрику хемијских производа у Татарстану. Јељцинов замјеник и каснији политички противник генерал Александар Руцкој изјавио је неколико година прије да је Ђукановић почетком 90-их „молио за 10-ак милиона долара помоћи за предизборну кампању“. Ослобођен хипотеке непокорног Слободана Милошевића, Мило Ђукановић крајем 90-их постаје идеалан партнер тадашњим Јељциновом окружењу, коме је било примарно стало до личног богаћења и одличних односа са САД. Ђукановић им је стога био двоструко користан: и као сарадник у мутним пословима, и као инструмент за рушење Милошевића.

Неповјерење према властима у Србији

Дакле, интересни кругови у Русији, са којима Ђукановић остварује контакте почетком 90-их и интезивира их након разлаза са Милошевићем, активно раде са финансијско-пословном елитом те земље на увјеравању доносилаца одлука да је државна самосталност Црне Горе, чију економију већ контролишу преко Дерипаскине инвестиције, масовне куповине некретнина и стотина хиљада туриста који годишње посјете црногорско приморје, стратешки добро по интересе Руске Федерације.

Два горе наведена фактора била су потребан, али не и довољан услов да руска државна политика према независности Црне Горе заузме благонаклон став.

Трећи фактор, који је по мом мишљењу дефинитивно пресудио да Русија стане иза Мила Ђукановића 2006. године било је потпуно неповјерење Путинове администрације према тадашњим властима у Србији. Степен неповјерења види се на примјеру обиљежавања 60. годишњице Побједе над фашизмом, када никога од представника званичног Београда није било на Паради побједе у Москви. Прва посјета Владимира Путина Србији, односно СР Југославији, у јуну 2001. почела је скандалом, јер га на аеродрому није сачекао тадашњи шеф државе Војислав Коштуница, већ предсједник Савезне владе Зоран Жижић.

О томе колико је мучна атмосфера владала на разговорима које је Путин са Коштуницом и тадашњим државним врхом водио у Палати федерације свједочи детаљ да је приликом одласка делегације са београдског аеродрома огорчени начелник руског Генералштаба генерал Анатолиј Квашњин провобитно одбио да се рукује са домаћинима на испраћају. Вјероватно, на Путинову сугестију, Квашњин се накнадно вратио из авиона да се ипак поздрави са нашим званичницима и официрима.

Авион са београдског аеродрома одлетио је на приштинску Слатину гдје је Путин обишао распоређени руски контигент КФОР-а, који ће недуго послије контроверзног и хладног пријема у Београду заувијек напустити Косово и Метохију.

Ако су наде у Ђукановића да ће бити поуздан савезник Русије биле погрешне, вријеме је показало да су резерве према тадашњим властима Србије биле апсолутно оправдане. У марту 2011. године на предлог тадашњег министра спољних послова Србије Вука Јеремића Србија се придружила санкцијама ЕУ против Бјелорусије, једине земље која је током НАТО агресије искрено подржавала СР Југославију.

Образложење тадашње владе за санкције Минску биле су обавезе према процесу придруживања ЕУ. Стога, вјероватно би се и Србија три године касније придружила санкцијама ЕУ против Русије, као што је то урадио режим Мила Ђукановића у Подгорици да на изборима 2012. није дошло до промјене власти.

Да су у Београду 2005/6. године били другачији односи снага, односно да се на власти налазила садашња гарнитура на челу са предсједником Александром Вучићем, вјероватно ни пословно-финансијска елита и остаци бивше Јељцинове администрације не би успјели да излобирају благонаклон однос Кремља према разбијању заједничке државе Србије и Црне Горе. Ипак, руска подршка Милу Ђукановићу 2006. године била је веома важна, али никако кључна за реализацију пројекта одвајања од Србије.

Комплетан спорни референдумски процес, кога је одлучило тек нешто више од 1000 гласова, на који су присталице опстанка заједничке државе са Србијом уложиле око 2000 приговора, верификовала је ЕУ. На челу референдумске комисије тада се налазио ЕУ изасланик Франтишек Липка, који је лично одбио буквално свих 2000 приговора поражене стране, до којих буквално сваки појединачно могао да доведе у питање спорни резултат. Тако да и без руске подршке епилог би вјероватно био исти.

Крај „љубави“ између Ђукановића и Кремља

Привидно добри односи Русије и Црне Горе потрајали су до прољећа 2014. године, када Црна Гора, слиједећи инструкције из Брисела, уводи санкције Русији.

Москва до дана данашњег на те санкције практично није адекватно одоговорила, а на располагању им је стајао одговор у сфери туризма, кроз смањење чартер летова у сезони и ограничење трансакција руских и црногорских банака.

Готово да није било антируске резолуције, коју у међународним организацијама нијесу подржали представници званичне Подгорице, почев од осуде присаједињења Крима до већ скоро заборављене афере Скрипаљ. Кулминација наступа на јесен 2016 године, када црногорске власти објављују потјерницу за двојицом официра руских тајних служби, Едуардом Шишмаковим и Владимиром Поповим, које оптужују за покушај организовања преврата и ликвидацију Мила Ђукановића. Није било случајно да се пресуда у овом на црногорским медијима директно преношеном процесу доноси баш на Дан побједе — 9.маја. Шишмаков добија 15, а Попов 12 година.

Коментаришући тај процес, сарадник Инстута за славистику Руске академије наука др Георгиј Енгељхарт оцијенио је да „нико озбиљан у Црној Гори не вјерује оптужбама тужиоца Катнића и да на процес гледају као комедију.“ Међутим, поред мале унутрашње употребне вриједности, процес је итекако помогао да се Русија дискредитује на међународном плану, јер, како овај експерт сматра, „свјетска јавност на основу штурих агенцијских вијести није могла формирати цјеловиту слику о оптужници која почива на контрадикторним свједочењима Синђе и Паје.“ Енгељхарт је мишљења да пристанак Црне Горе да буде „пропагандни пројектил Запада у дискредитацији Русије на међународном плану нанио више штете међусобним односима, чак и од приступања НАТО пакту“.

Без обзира што су односи двије земље годинама срозани на најнижи ниво, у црногорској јавности су се неколико пута појавиле збуњујуће протоколарне честитке Милу Ђукановићу, попут оне из Предсједничке адмнистрације послије побједе на предсједничким изборима у априлу 2018. Интересантно је да ове честитке нема на званичном сајту руског предсједника – Кремлин.ру, што је и случај са недавном честитком Ђукановићу поводом Васкрса од стране митрополита Илариона, које такође нема ни на једном информативном ресурсу Руске православне цркве.

Неспорно је да у Русији и даље има политичких и посебно бизнис кругова, који из личних и финансијских интереса желе добре односе Ђукановићем. Међутим, моћ њиховог лобирања значајно је смањена у односу на 2005-06. годину, када су битно утицали на дефинисање спољнополитичког вектора према Балкану. Данас највише што могу Ђукановићеви пријатељи у Русији је да излобирају неку протоколарну честитку. Међутим, историју почетка четвртог вијека односа Русије и Црне Горе неће писати садржај протоколарних честитки, већ резолуције руске Државне думе из новембра 2015, која Мила Ђукановића описује као „црну мрљу у цјелокупрној историји односа Русије и братске нам Црне Горе“, односно по јасној подршци Московске патријаршије и самог митрополита Илариона канонској православној цркви у Црној Гори из фебруара ове године, у којој Мила Ђукановића пореде са Петром Порошенком. На крају ту је и недавна оцјена министра Сергеја Лаврова: „Тужно је кад дође до издаје и то не неког конкретно, него издаје народа који је увек био уз тебе. Али, ја сам уверен да ће осећања, оваплоћена у стиховима Висоцког и која дели велика већина Црногораца, на крају превладати, а они који су ту привремено — отићи ће“.
Извор: Balkanist.rs

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: