• Колумне
• Поглед

Сир има мирис

1 min read

8 година ‎ Никола Маловић

Фото: Колут козјег облог сира, и кварат, на позадини бокешкозелене боје (Фото: Н. М.)

Мој се отац на оваква казивања смије устима пуним порцуланских зуба, те казује како није гријех у уста, него из уста, што ми је увијек мило да чујем, препричавам Бокељима, јер је мој отац – као најстарији активни заливски берберин – глас народа, и што он каже, у вези са изборима, НАТО-ом, моралом, екологијом, туристима, свјетским силама, мушкарцима и женама, дјеци и одраслима – воx попули. Као што је ономад Добрица Ћосић на питање новинара како је гласала Србија позвао свога брата у Велику Дренову и сазнао да је брат гласао за Милошевића што ће рећи и да је Србија – тако ја од оца видим како дише Бока Которска са Црном Гором и Србијом. Човјек који је бријао Андрића, а у појединим фамилијама шишао чак пету генерацију, свега се нагледао и наслушао у преко 50 година стажа. Не каже се стога узалуд да су фризерске бутиге претече агенција за истраживање јавног мњења.

Мој отац никад није читао Павића, па и не зна за спекулацију по којој се квалитетне мисли почесто творе од само три елемента, било да се ради о сиру- хљебу-вину, било да се ради о сиру-хљебу-маслинама.

Мој отац не може да чује мирис.