• Колумне

Каталог заноса

7 година ‎ Сибин

Боже, смилуј се на оног који није упознао своју тамну страну

Пише: Сибин

Оно што знам разара оно што хоћу. Сиоран

*

Сиорана увијек читам кад болујем од прекомјерних напада среће и испуњености које се граниче са искуствима каквим се још једино могу похвалити класични примјери неаутентчних појава. Због тога код овог писца и поред толико читалачког цјепидлачења са моје стране, никад не налазим ништа рђаво. Кад пада у униније, музички је овјерен и луцидно покопан; кад се шегачи са Богом, балкански је расположен и стилски искупљен. Уосталом, ко од нас не његује своје узалудне пренаглашености, и ко не бруси свој приручник псовки!

Сиоран примјећује да се Ниче на вријеме знао сачувати од тога да га једном не прогласе светим; ако је ко умио ући у моду а не окусити излапјелост славе, онда је то био Сиоран – посвећеник једне опсесије чије су рушевине велелепније од било којег светилишта!

Младост је непоправљива, по природи глупава и анимално сексуална, по свему безидејна и површна, уз то је још и једнолична… Живот је подношљив само у данима кмечања и оним кад на нас пада блага сјенка алцхајмера, и отуд ме код Сиорана нервира она виталност коју је у свему демонстрирао.

Овај кошчати и агресивни моралист по стилу, није био обдарен за крајње… само из тога разлога, његово би самоубиство било равно кичу!

(У највише наврата према овом писцу не осјећам ништа, и можда ми је тим прије тако близак.)

*

Осјећам се као сваки грешник: оправдано и јалово.

Нема потребе за архивирањем уздаха и малих молитви, кад су и то одломци једног пословног разговора, љубавног компромиса и неуспјелог надгорњавања са ауторитетом. Све док у нама опстаје и најмањи порив за доградњом биографије, значи да нисмо докучили у чему се састоји слобода Анђела.

И пјесници временом постају – народна грађа!

*

Како се ослободити тога што једино у неостварености не видимо један од светих циљева?!

*

За разлику од среће, изливи горчине захтијевају форму.

*

Досада је завичај овога бића.

*

Јесте ли икада осјетили како дубоко и јако знају да нас боле наша савршенства.

*

Ужасно је што нико не признаје да нас Небо понижава!

Бјежећи из послушности према сјенци идентитета, зар се можемо задовољити формулом чија нас таутологија до краја решава? – То што хрлимо ка плодови са Дрвета Знања још је један знак колико смо жељни живота.

*

Биће се, на крају, навикне и на Бога…

*

Још једино дубоке и једнако томе необјашњиве самоће, не мире се са – летаргијом вјечности.

Међутим, активност је увод у гријех!

*

Боже, смилуј се на оног који није упознао своју тамну страну; своју бољу страну…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: