Капитализам као примијењена „природна економија“

„Оно што уједињује заједницу је закон…Али оно што твори заједницу јесте пријатељство…“ (Бела Хамваш, 1897-1968, мађарски писац и есејиста)

„Није проблем што су нас учили погрешно, већ што смо ми наставу савладали одлично.“ (Горан Иванковић, сатиричар)

Пише: Милан Гајовић

Научници и педагози нас уче да се у току историје људског друштва промијенило више друштвено-економских формација, од робовласничког поретка до социјализма. А све су то појавни облици капитализма, као скупа економских (тржишних) законитости о стицању и расподјели (ограниченог) природног и друштвеног богатства.

Назив капитализам је општеприхваћен, а тај систем економске организације друштва је могао бити и другачије именован. Латинска сентенца каже – Nomen est omen. (Име је знак.) И према Фердинанду де Сосиру, (1857-1913, швајцарском лингвисти, семиотичару и филозофу), нема онтолошке (суштинске) везе између означитеља и означеног (знака и појма). Другим ријечима, именовање је ствар конвенције (општеприхваћености).

Језик је стандардизована обичајност. Дуговремена употреба одређених ријечи (народни језик) се у одређеном тренутку стандардизује у књижевни језик.

Овоземаљски материјални свијет је поостварење вишег духовног (астралног) плана или „свијета обликовања“. Астрални план је матрица материјалног свијета. То је сатреперавање (резонанција) умног поља (Надума) и више свјетлости (примордијалне вјечне енергије). То сатреперавање се богоодабранима приказује у надземаљски обојеном сјају заслепљујуће свјетлости бестјелесних бића (ангела).
Са астралног нивоа, по вишем интелигентном плану, високо развијена духовна бића (хијерархијски рангирани ангели) „ткају“ материјални овоземаљски свијет (тачније, све оне процесе који не зависе од наше воље), по прецизним математичким законитостима. Са тог нивоа долазимо („рађамо“ се) и на тај ниво одлазимо („умиремо“) у вјечном низу „рађања“ и „умирања“.

Један од највећих умова човјечанства Никола Тесла је казао: „Материја је створена из првобитне вјечне енергије коју знамо као свјетлост…Стварање је вјечно…хармонија је врховни закон у свемиру.“

Подсјећам и на јапанску зен (будистичку) мудрост: „Из савршенства сам дошао, у савршенство се враћам.“
Међутим, човјек је богоовлашћен да материјални свијет, као одраз савршеног свијета, априорне Истине, примјеном принципа слободног избора (воље), у одређеним границама, научном методологијом и путем правних норми и моралних императива, мијења, односно прилагођава својим потребама. А свијест (самосвијест) је средство остваривања принципа слободне воље, односно средство самоостваривања човјека као посебног и одговорног бића (ентитета). Зато се људска свијест може тумачити и као „завјеса“, „параван“ (у хиндуизму маја) која, овоземаљски привремено, заклања Суштину, савршено и јединствено Свебиће.

На астралном плану (свијету обликовања овоземаљског свијета) постоји савршен образац државе, као идеалне, надумне организације људског друштва (заједнице), по савршеним правилима (природно право). Такође, постоји и савршен образац капитализма („природна економија“) као онтолошког (суштинског) и трајног својства државе. Тај савршени универзални образац се опредмећује, поостварује у различитим појавним облицима капитализма, зависно, прије свега, од степена техничко- технолошког развоја и степена демократске културе (цивилизацијског нивоа).

Њемачки филозоф и математичар Готфрид Вилхелм Лајбниц (1646-1716) казао је да је „човјек асимптота божанства“. Тако су и држава, право и капитализам асимптоте одговарајућих, идеалних, савршених образаца астралног плана. Нажалост, овоземаљски цивилизацијски ход не чине само кораци напријед него и уназад.

Капитализам је именован према капиталу (новац, имовина, радна снага) тј. вриједности која се улаже у производњу добара и услуга са основним циљем да донесе добит. Адам Смит, 1727-1790, шкотски економиста, родоначелник либералне економије, је одредио капитал као „онај дио човјекових дионица од којег се очекује да ће произвести приход“. Капитализам се дефинише и као друштвено- економско уређење у коме су средства за производњу претежно у приватном власништву, те у коме се инвестиције, добра и услуге распоређују по законима тржишта.
У савременом свијету постоји западни, (нео)либерални тип капитализма, те социјална држава (држава благостања) и кинески (азијски) модел капитализма.

(Нео)либерални модел капитализма, који карактерише, прије свега, поштовање тржишних законитости, приватна својина над средствима за производњу и минимална улога државе у економској сфери, узрокује дубоку социјалну неједнакост. У јавност је изнијет податак да осморица супербогаташа располажу богатством колико и 3,5 милијарди људи на планети. Тај модел се, у данашње вријеме, назива шпекулативни, надзорни или казино капитализам, јер се прерасподјела друштвеног богатства не врши поштовањем тржишних законитости у реалној економији. Постоји тежња да се овај модел некритички наметне као универзални модел, односно универзална религија.

Зато је државна корекција неограниченог дјеловања тржишта неопходна. Још је Адам Смит тврдио да појединци производе колективни просперитет кроз дјеловање „невидљиве руке тржишта“, али и да је интерес власника капитала супротан интересима друштва јер „профитна стопа пада са растом друштвеног просперитета, што њима не одговара…“
Из тог разлога, држава благостања (welfare state) је најбољи модел капитализма, јер се, између осталог, интервенцијом државе (јавне власти), путем законске регулативе, мјерама економске политике, улагањима у инфраструктуру јавног сектора (тамо гдје приватни капитал није заинтересован) и улагањима у област науке и технологије елиминишу недостаци (нео)либералног модела и врши праведнија и равномјернија прерасподјела друштвеног богатства.

Кинески (азијски) модел капитализма, уз пресудну улогу државе банкарском сектору и развоју науке у технологије, прије свега, обезбјеђује висок и стабилан раст БДП-а, али и на уштрб личне потрошње, односно животног стандарда грађана.

Да је капитализам једно од суштинских својстава државе, показује и судбина, односно „пад“ социјализма, који је био само облик капитализма са, без економског оправдања, претјераном улогом државе. Револуционарне промјене и социјалистичка држава својим декретима нијесу могле поништити тржишне законитости.

Јавна, потпуна или дјелимична тржишна ограничења, покушаји укидања новца и слично, изазивала су несташице добара, инфлацију и настајање сиве економије, односно „илегалног“ тржишта. Легалним укидањем или ограничењем тржишних законитости социјалистичка држава није могла обезбиједити висок и стабилан привредни раст, нити пожељан животни стандард грађана.

И комунизам, замишљен као утопијски „рај на земљи“ је идеолошки производ есхатолошког карактера (грч. есхатон – крајњи циљ или сврха, посљетак, кончина). Подсјећам на ријечи Карла Попера, 1902-1994, аустријско- британског политичког филозофа:

„Сваки покушај стварања раја на земљи завршавао се паклом.“

Георгије Флоровски, 1893-1979, руски православни теолог и историчар хришћанске мисли, написао је да утопију карактерише „патос насилног даривања среће“.

Зашто је комунизам неостварив?

Прије свега, зато што је човјек, по свом умном и физичком дјелању и ирационално биће, те као такво, не може створити савршено друштво. Надаље, природно и друштвено богатство је не само ограничено, него свим људима не може бити доступно на исти начин, односно бесплатно или по прихватљивој цијени.

Позитивно (важеће) право, као „производ“ или „инструмент“ рационалног ума, је примијењено природно право (универзално и непромјенљиво, надискуствено и надумно праведно право). Још од античког доба, правда је дефинисана као „стожерна врлина“. Надум је законодавац природног права, а природно право је идеални образац позитивног права.

Хуго Гроцијус, 1583-1645. холандски филозоф и правник, „отац природног права“, тврдио је да природно право „ни сам Бог не може промијенити“. А Хајнрих Аренс (Julius Heinrich Ahrens, 1808-1874, њемачки филозоф и правник) је сматрао да је извор природног права у „априорном уму“, односно, по нашем тумачењу, у Истини (која је, по ријечима либанског пјесника и филозофа Халила Џубрана, „била истина и прије него што је изречена“.

Савршени морални и правни императиви произилазе из Надума. Велики њемачки правник и правни филозоф Густав Радбрух (1878-1949) казао је:

„…право је стварност чији је смисао да служи правди, а морал је стварност чији је смисао да представља идеју добра.“
Да закључимо: капитализам, као земаљско поостварење „природне економије“ и позитивно право као примијењено природно право суштинска су својства државе као „умне организације људи под правним законима“ (Имануел Кант).

Аутор је дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: