Kamen preko vode ili korak preko bedema? Šta zaista znače Kurtijevi novi mostovi u Mitrovici

Nova najava Aljbina Kurtija o izgradnji dva mosta na reci Ibar u Kosovskoj Mitrovici deluje kao tehnokratski potez – u duhu „urbane integracije“ i „infrastrukturne modernizacije“. Ali za one koji poznaju istoriju severnog Kosova i odnosa Prištine i srpskog naroda u pokrajini, ova vest zvuči kao prigušeni, ali dobro poznati signal: korak dalje u projektu albanizacije i institucionalne okupacije severa.

Most kao političko oružje

Glavni most na Ibru, koji deli severnu, srpsku i južnu, albansku Mitrovicu, od 1999. nije bio samo arhitektonska struktura. On je bio simbol otpora, granica dve stvarnosti – jedne koja se odupire asimilaciji i druge koja traži „suverenitet“.

Svaki pokušaj otvaranja mosta ili intervenisanja u njegovu funkciju dosad je izazivao tenzije, a poslednji takav potez Kurtija pre godinu dana čak je naterao američki Stejt department da reaguje – jasno stavljajući do znanja da promene statusa bez dogovora nisu dobrodošle. Pa, šta se onda promenilo?

Integracija – ili pritajena transformacija?

Umesto otvaranja starog mosta, sada se najavljuje izgradnja novih. Uz „prigodne rendere“ i floskule o komunikaciji i razvoju, projekat se prikazuje kao civilna inicijativa. Međutim, paralelno s tim dešavaju se i druge, manje medijski atraktivne aktivnosti koje govore drugačije.

Izgradnja 200 kuća za Albance na severu, prisilno iseljavanje srpskih porodica iz stanova povezanih sa rudarskim gigantom Trepča, te intervencije „gradonačelnika“ poput Ljuljzima Hetimija (koji je izabran sa tek nekoliko stotina glasova), ne ukazuju na inkluziju već na kontrolisanu demografsku promenu – tačnije, albanizaciju prostora koji je do sada odolevao.

Sever pod čizmom – simbolika bezbednosnog aparata

Sve ovo dešava se pod senkom sve većeg prisustva tzv. kosovske policije na severu. Baze niču po opštinama kao „tačke stabilnosti“, ali lokalni Srbi ih vide kao mehanizam straha. Iza narativne zavese o „bezbednosti za sve“, Srbi vide sistemsko potiskivanje. Kada je infrastruktura podržana policijom, a ne dijalogom – onda most ne povezuje. On nadgleda.

Kurtijev urbano-etnički projekat?

Postavlja se pitanje: da li su mostovi i kuće samo alatke u jednom širem projektu koji ima za cilj ne toliko povezivanje, koliko promenu etničke slike na terenu?

Iako je Kurti na izmaku tehničkog mandata, struktura koju ostavlja – gradonačelnici, zakoni, imovinske odluke, policijska infrastruktura – deluje kao sistemski pokušaj redizajna realnosti. Možda će on politički pasti, ali projekat koji je pokrenuo – neće se sam od sebe ugasiti.

I najzad – ako je severni KiM „otvoren za komunikaciju“, zašto se ona gradi mimo dijaloga sa Srbima koji tu žive?