Кад Мило пресијече црвену врпцу, радници постану социјални случајеви

Посљедице спорних приватизација, којима је некадашња друштвена имовина на сумњиве начине прешла у руке тајкуна, махом блиских власти, на својој кожи највише су осјетили радници који су остали без посла. Велики број бивших радника данас нема пензију, или има мизерна примања, а значајан број њих није ни дочекао да се пензионише.

Окупљања бивших радника, чији се број од протеста до протеста смањује и на које нико из власти не обраћа пажњу свједочи о томе да је у Црној Гори уништена привреда, али и то да у држави већ деценијама нема критичне масе која би владајућу структуру приморала да поштује радничка права и деценије које су провели у фабричким погонима.

У Пљевљима је гашењем 24 предузећа, као и још 19 друштвених продавница без посла остало близу пет хиљада радника.

Рудник Шупља стијена запошљавао је 426 радника, а 2010. године је тадашњи премијер, а садашњи предсједник Црне Горе Мило Ђукановић пресјекао црвену врпцу и дежурном партнеру Владе Веселину Пејовићу и његовој фирми „Градир Монтенегро“ препустио рудник. Пејовић је са словеначким партнером Францом Реимером за 401 хиљаду купио рудника, да би 2013. свој удио за близу 15 милиона продао пољској компанији. Рудник је даље препродат за 36,5 милиона оф шор компанији Балкан Мајнинг груп са Малте. Пејовић је данас власник Комбината алуминијума и никшићких Рудника боксита.

У Пљевљима је угашено предузеће ООУР Производња грађевинског материјала, Фабрика цемента која је запошљавала 369 радника, „Тара” 54, „Трикотажа” 171, Високо и нискоградња 441 радник, Превоз 433, док је филијала СДК у том граду запошљавала 47 радника.

Само у том граду бизнисмен Драган Брковић приватизовао је три предузећа. Његова „Вектра Јакић” је приватизовала дрвни комбинат „Велимир Јакић”, који је запошљавао 611 радника. Такође, у његове руке прешло је и предузеће „Грађевинар” које је својевремено имало 75 радника, као и „Оптел”, који је купљен за 2,1 милион, иако је имовина процијењена на 4,4 милиона, при чему је 180 радника је остало без запослења.

Брковић је на на десетом огласу купио имовину „Велимира Јакића” по цијени од 1,6 милиона, што је за готово осам милиона мање у односу на први оглас за продају на износ од 9,5 милиона и чак 20,4 милиона мање у односу на процијењену вриједност од 22 милиона. Тој компанији су касније припојени „Оптел“ и “Грађевинар”. Непокретна имовина „Вектре Јакић“, која је након три приватизације обухватала 183.784 квадрата, које је Брковић заложио за два кредита код мађарске ОТП банке у укупном износу од 126 милиона.

„Гашењем производње у ‘Оптелу’ без посла је остало око 180 радника. Било је разних обећања о поновном покретању фабрике и враћања радника на посао, али се ништа није обистинило. Већина запослених се није ни дан данас снашла, а већином је то био млади кадар којима је прво запослење у тој фабрици која је отворена 1983. године“, казао је „Слободи” бивши радник тог предузећа Д. Л.

По његовим ријечима, радници који су остали без посла приликом увођења стечаја у то предузеће имали су између 13 и 14 година стажа, па нијесу имали право на пензију.

„Стечај је у предузеће уведен 1997. године, а тада је већина предузећа у Пљевљима угашена, па није било ни могућности за друго запослење. За раднике ‘Оптела’ држава није имала никакав социјални програм. Припремили су и тужбу против државе која је требало да заврши у Стразбуру, међутим, радници вјерују да се то никада није десило због тога што их је преварио адвокат којег су ангажовали“, казао је бивши радник чије је име познато редакцији.

У Мојковцу ради само „Тара“

У Колашину је угашено 13 предузећа, а неколико хиљада радника је остало без посла. Слично се десило и у Мојковцу гдје су уга­ше­ни дрвни комбинат „Вук­ман Кру­шчић”, „Си­ња­ви­на”, „Бој­на њи­ва”. Продат је и рудник олова, цинка, сребра и бакра, Брсково ком­па­ни­ји „Норт Мајнинг”, са сје­ди­штем у Под­го­ри­ци, чи­ји је вла­сник ком­па­ни­ја „Бал­кан Мајнинг” из За­пад­не Аустра­ли­је, а која годинама није завршила истраживања како би започели са експлоатацијом руде.

Фабрика оружја „Тара” продата је швајцарској комапанији, а о томе колико инвеститор улаже у фабрику и раднике свједоче честе експлозије које се дешавају у фабричким погонима и повреде запослених од којих је неколико имало и смртан исход.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: