Пише: Војислав Гледић
Поводом информације да Јосиф Панчић добија галерију у Ботаничкој башти у Београду, потребно је овдје изнијети неколико корисних података о том свестраном великану који су у вези с тим доменом његове дјелатности.
Знаменити научник, природњак, просвjетитељ и свестрани прегалац Јосип Панчић (1814-1888) један је од најзначајнијих српских пионира на многим подручјима теоријске и практичне дјелатности.
Негов живот и дјело обиљежавају и оличавају темељни, почетни период свеобухватног духовног и друштвеног пеображаја модерне Србије средином и током друге половине 19. вијека. Првенствено познат као истакнути српски и свјетски ботаничар и зоолог, Панчић је дао огроман допринос и разним другим научним областима, од геологије и минерологије, преко биогеографије и дендрологије, до агрономије и археологије.
Осим тога, његова огромна посвећеност просвјетној, образовној и културној активности, која је трајала пуне три и по деценије, огледа се на искошоловању великог броја напредних инелектуалаца који су усмјерили даљи духовни и материјални развој Србије у вријеме када се ослободила од вишевјековног периода под туђинском влашћу и постепено заузимала своје достојно мјесто у друштву напредних европских држава и народа.
Његов допринос развоју научних друштава и просвјетних установа је од неизмјерног значаја, а положај првог предсједника Српске краљевске академије обезбјеђује му трајно мјесто међу бесмртницима науке и духа. Неуморан путник и истраживач, челичне воље, блиставог ума и истрајног и стрпљивог карактера, овај великан је деценијама непрекидно крстарио Србијом и другом подручјима Балканског полуострва и стално обогаћивао науку новим сазнањима и открићима. Као велики и непоколебљиви патриота настојао је да се плодови науке, културе и просвјете прошире на све слојеве друштва и тиме обезбиједе што повољнији услови бољег, љепшег и угоднијег народног живота.
Још од времена када је постао професор на Лицеју за групу предмета из природних наука, Панчић је увидио потребу да се направи и уреди једна градска ботаничка башта која би, у првом реду, имала значајну дидактичко-педагошку улогу. Пракса прављења ботаничких башта је постојала у великим метрополама Европи, па је Панчић сматрао да и Београд заслужује једно слично уређено мјесто. У таквом уређеном и култивисаном врту би се садиле и гајиле разне биљне врсте, при чему би посебна пажња била поклоњена ријетким и егзотичним биљкама што би имало велики значај не само за потребе школске наставе и праксе, него и за град као цјелину. Најприје би се ту гајиле врсте карактеристичне за Србију и њену непосредну околину, али би се касније могле његовати и друге врсте које би биле украс српске престонице.
Студенти и грађани би се ту могли упознавати са свиме оним што их занима из ботанике, али би ту био и један веома угодни кутак вриједан за уживање, посматрање и упознавање са плодовима природе. Ученици би ту, на лицу мјеста, могли да прате читав биолошки ток и процес од сађења, преко узгајања до зрелости многих биљних врста о чему уче на редовним часовима.
Панчић је био свјестан чињенице да се у Београду, у тадашњим условима, не може правити нека раскошнија и већа башта попут оних које је имао прилуку да посјети и посматра у великим градовима Европе. Али би се, ипак, могла направити једна дивна мала и уређења градска оаза која би истовремено представљала велики украс вароши која се брзо мијењала и добијала ознаке европског града.
У почетку је, међутим, Панчићева идеја о неопходности подизања ботаничке баше била неостварљива због тадашњих актуелних друштвено-политичких околности. Али је он био упоран и одлучан да оствари ту племениту и необично значајну идеју како би и на тај начин Београд приближио одговарајућим културним стандардима европских метропола.
У основи те замисли је била његова идеја водиља кристалисана у његовом следећем ставу: ,,Потреба ботаничке баште већ је онда почела да се опажа, кад је у некадањи Лицеј, уз нову групу јесаствених предмета, унесена и ботаника, која може једино да се научи у ботаничкој башти или у пољу, а учење у пољу, осим тога што је непотпуно, стаје свакад и већег труда и дужег времена.”
Панчићеве освједочене врлине: доследност, упорност, марљивосрт и свестраност су и у оквиру његове идеје о потреби подизања ботаничке баште дошле до пуног изражаја. Временом је та идеја постајала све остварљивија. Он је, као веома оштроуман и далековид човјек, стрпљиво чекао прилику да се веома амбициозна и необично вриједна замисао почне коначно реализовати. Повољна прилка се напокон указала после бурних историјских догађаја везаних за трагичан сукоб на Чукур-чесми 2. јуна 1862. године.
Историјске околности су постале тако динамичне да су Турци, и поред свих њихових политичких и дипломатских напора, били коначно приморани да напусте и своја задња упоришта у Србији. Турска је, наиме, била приморана да 1867. године предаде Србији све градове који су били под њеним вишевјековним ропством. Са одласком војске, и грађани турске националности, следећи примјер војних снага, почели су масовно да се исељавају из градова Србије, посебно Београда, тако да је остајало много неискоришћеног простора. Једна од тако добијеих локација се свакако могла употријебити за подизање баште. Посебно се тиме позабавио почевши од 1874. године након што је добио позив од својих европских колега научника, који су високо цијенили његов допринос природним наукама, да присуствује ботаничком конгресу у Фиренци.
Панчић је био поласкан тако високим уважавањем својих колега и настојао да се одазове неочекиваном позиву. Наравно, да би могао отпутовати у Фиренцу и боравити у том граду за вријеме одржавања једног значајног европског скупа, а ријеч је била о интернационалном ботаничком конкресу у оквиру којег је била организована специјална изложба цвијећа, требало је обезбиједити одговарајућа финансијска средства. Он та средства није имао па је очекивао да ће у том погледу помоћ добити од надлежне државне институције.
Стога се обратио тадашњем министру просвјете и црквених дјела писмом (молбом) 3. фебруара 1874. године да му се одобри путовање и финансијски помогне како би се одазвао позиву уважених колега и присуствовао конгесу у Фиренци То је, уједно, била прилика и да се боље упозна са начином рада у појединим ботаничким баштама и да стечена искуства на страни прилагоди и примијени у осваривању већ поодавно зацртане идеје о изградњи ботаничке баште у Београду. Ево како се проф. Панчић, између осталог, обраћа своме препостављеном министру:
,,Из овдје приложаног писма г. Просора Парлатопра увиђате, да сам позван, да као члан одбора учествујем у интернационалној изложби цвијећа, која ће се, у свези са ботаничким конгресом, око половине маја о.г одржати у Фиренци.
Обзири учтивости налажу ми да одговорим, да ли се тога часног позива примам; а да бих то могао учинити потребно ми је да знам, што о томе влада Његове Светлости мисли.
Стога долазим да вас, Господине, а молим, да ме изволите упутити, како да се на учињену ми понуду одазовем. А да бисте знали шта ја о томе мислим, допустите ми неколико примедаба
Овај се позив стиче случајно са том повољном околности, што је на последњој скупштини усвојено, да се у Београду заведе ботаничка Башча. Да би се таково што могло на најбољи и по науку најкориснији начин изврши, потребно би било, да ми се да прилика, да неколицину башча у Европи обиђем и да проучим, како се оне подижу и администрују. Јер и ако сам у својим млађим годинама у Пешти, Грацу, Прагу и Бечу за то разбирао, свет је, као свуд тако и у овом правцу, корачио много даље, него што сам ја то могао да пратим. Приликом похода речене изложбе обишао бих, осим талијанских бот башча у Падови, Павији и Фиренци, у повратку своме и три немачке, за које одавна знам, да су у свом раду изврсне и то у Цириху, Минхену и Братислави. Осим тога приликом бих тога путовања везао познанство са директорима погодних завода а и другим стручњацима, а то би такођер ишло у корист томе, да се том нашем новом заводу прибаве пријатељи и отворе извори за даље развијање.
Једино што томе путовању у мају на сметњу служи, то је моја професорска дужност. Та би се сметња могла одклонити или бар квар, који би мојим одласком за слушаоце произишао на најмању меру свести, ако бих сада, кад се нови семестрални течај почиње, предавања из мојих материја, ботанике и геологије тако удесио, да се ти предмети до конца априла сврше.
Што се најпосле мене тиче, мислим да сте подпуно уверери, да сам ја у свако време готов, да пођем тамо, где се моја и моје школе част позива, и где има ма и најмањег изгледа, да за науку, око које се трудим, колико било привредим”
Панчић је тако искорисио конгрес у Фиренци да се истовремено добро упозна са одговарајућим начинима и искуством везаним за подизање, организовање па чак и адиминстративно руковођење познатим ботаничким баштама у Европи. То искуство је, наравно, желео да на најбољи начин, у складу са локалним потребема и могућности, искористи и примени у Београду. Непосредно посматрање и расмена мишљења са искусним људима представљало је изузетно повољну могућност да се Панчић ближе упозна са многим појединостима везаним за остваривање плана за којег је држао да представља заиста велики пројекат који ће имати изванредно значајну педагошку али и много ширу друштвену улогу. Одобрен му је пут и дата потребна финасијска средства што је условило да се обогатио новим драгоценим искуством и око организовања ботаничких башти које је на најбољи могући начин практично искористио. После повратка у Београд, Панчић се поново обраћа министру просвете и црквених дела око питања избора погодног терена, као и организовања неопходних грађевинских радова:
,,Чим сам се вратио с пута, који сам по одобрењу високе владе предузео да проучим гдекоје европске бот(аничке) башче, те да бих могао око такове башче у Београду порадити, први посао ми је био да са двоје професора технике и инжинијером вароши Београда место за бот башчу одређено прегледам и да то место ако је, према добивеном искуству за бот башчу удесим у довољно пространо, од управе вароши примим.”
Земљиште за ботаничку башту је обезбијеђено непосредно уз Дунав, у Дорћолу, на мјесту које су напустили дотадашњи становници турске народности. То је било близу самог тадашњег града, посебно Калемегдана, па је тако било доступно и грађанству за честе посјете. Ово Панчићево ,,најмилије дјело” је коначно завршено, уз свесрдну помоћ граских органа, али највећи терет је, разумљиво, сносио сам Панчић својим неуморним залагањем, радом, ускуством и упорношћу. Ботаничка башта је постепено израстала у веома уређени и његовани дио приобалног дијела Београда, уз сами Дунав. Током изградње тог лијепог и необичног кутка многи критичари су са нестрпљењем и невјерицом посматрали читав тај посао око изградње ботаничке баште. Било је јасно да Ће то постати оаза одмора и рекреације. Није се повео са идејом да се велика површина искористи за ботаничку башту јер за то није било услова ни материјалних средстава. Критичарима који су имали такве нереалне представе, о потреби изградње велике и раскошне баште, мирно је одговорио: ,,Они су зар негде по свету виђали коју готову бот. башту, где је пуно лепога хлада и свакојаког шаренила, пак су замишљали да је то све брзо и олако постало”. Захваљујући своти од 1400 дуката које је добио из градског буџета, терен је уређерн, подигнут је насип уз Дунав, направљена кућа за баштована, одвојене посебне стаклене парцеле, тако да је башта коначно изграђена 1880 године
Међутим, мјесто које је изабрано за башту било је водоплавно тако да је, и поред раније подигнутог малогх насипа, непуни мјесец дана послије Панчићеве смрти, Дунав (априла 1888) надошао и преплавио све оно што је велики природњак претходних година направио. Тако су страдале многе тек засађене Панићеве биљке. Убрзо после прве наилази и друга поплава, наредне 1889. године (вода је била читав метар изнад тла) што је условило да су страдале и они од преходне поплаве сачувани засади и објекти. Било је јасно да се новоизграђена башта налази на непогодно мјесту које је подложно честим поплавама набујалог Дунава.
Срећом, поједине биљке, које је Панчић засадио, спасене су зато што су пресађене у врт Црвеног крста, али је новоизграђана ботаничка башта постала неупотребљива као огледно ботаничко добро. Поново је постало актуелно питање прављења нове баште, односно измештање старе. Иако Панчић тада више није био међу живима, његова идеја је снажно живjела и имала велики број присталица.
Захваљујући ангажовању личног љекара краља Милана Обреновића, суверен је 1889. уступио своје имање (које је наслиједио од свог дједа Јеврема) у Палилули да се претвори у одговарајућу ботаничку башту Тако је, ипак, Београд добио нову ботаничку башту која се и данас налази на истом мјесту, истина са њеним донекле заборављеним првобитним називом: ,,Јевремовац”.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
