Велики је виолиниста био Циганин Мијо Паганини.
Мијо никад није сазнао ко је Паганини али му се надимак допадао.
После сваке велике свирке отерао би стару а довео нову жену.
Нико није знао колико се пута женио.
Волео је да носи беле кошуље и тешко оној од жена многобројних која му је неби опрала.
Причало се да је чувену песму „Луло моја“ Тозовац чуо од њега. Била је то омиљена песма краља Петра И и, као омиљена краљева песма, друштвено политички неподобна. Радио Београд је није емитаовао за време рата а ни задуго после њега. Песму је написао Владика пакрачки Никанор Грујић крајем деветнаестог века.
Проживео је Мијо Паганини живот свирајући по градовима Западне Србије.
Генерације и генерације су слушале његову виолину.
Упознао сам га на Дринској регати, под шатром у свитање. Био је већ у озбиљним годинама али се није предавао. Напустила га је и последња Циганка и кошуља на њему је више била црна него бела. Свирао нам је у свитање поред Дрине. Пред зору старац више није могао да издржи ,отишао је да спава. На његову столицу ,где ћеш на Паганинијеву столицу,црна друго, села је позната редитељка,овејани демократа.
После пар минута ужаснута је скочила вриснувши:
„Ово је мокро!
Попустила старцу петља а и пио је пиво од зоре.
Те ноћи је Паганини више причао своје згоде и незгоде,него што је свирао.
У Шапцу за време окупације радила је фабрикиа „Зорка“ у три смене. Производили су бојне отрове за Трећи Рајх. Радници „Зорке“ имали су аусвај за кретање ноћу.
Такав аусвај издавала је Рајхс команда и поверљивим људима.
Али у граду су били и чувени скојевци браћа који су држали илегалну штампарију. Били су обучити и добро наоружани.
По околним селима били су четници, четничке страже.
Паганини је господин човек, градски, кућевни Циганин и није да свира по селима. Али притиснуо немаћ.У кући ничег, а ником до славља није ни било.
Паганини узме инструмент и упути се у села.Посла да тражи.
Имао је серће. Тог дана је сеоски кмет крстио сина.
Напио се и најео Мијо Паганини. Никако да га пусти весела дружина мераклијска.
Кренуо је после поноћи носећи кокошку и певца свезане преко рамена.
Али требало је у град ући.Свака војска своју јавку тражи.Хоће ли налетети на четнике, Немце, скојевце…Од свих се плашио Мијо Паганини.И знао је комплетан репертоар – од „Лили Марлен“ преко „Спремте се, спремте, четници“ до чувене песме партизанске:
„У долини крај Бистрице, кајмак једу другарице, Кајмак једу а мед мезе, подмазују митраљезе.“
Одједном, из мрака неко викне:“Стој, ко иде?“
„ДРАЖИН ЧОВЕК, СКОЈЕВАЦ, РАДИ У ФАБРИКУ „ЗОРКУ“, ИМА АУСВАЈС!“
А онда плачљиво – „Циганин Мијо Паганини,кокошка и петао.“
Из жбуња се зачу смех.
“Кад је тако, пролази!“
Има на земљаном шару много људи који тако проживе живот.
Некад су певали :
„Носим капу са три рога и ратујем против Бога.“
А онда су цркве напунили.
Било би занимљиво пребројати колико је ко од јавних личности партија променио.Јавна без пара, то ти је туга једна.
Притом само песму промене. Не и канцеларију. Често срећем такве људе који без гриже савести кажу за себе: „Дражин човек, скојевац, ради у фабрику „Зорку“, има аусвајс.“ Немају проблема са притиском, шећер их не мучи,чир још мање.
На регату на Дрини нисам давно ишао.
Да свећу Мију Паганинију упалим.
Ако неко зна где му је гроб.
„Где се сахрањујете ви Цигани?“ питао је Иво Андрић некога Циганина.
„Тамо где има земље.“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Bravo Jevro dobri! Jos jedan prelijep tekst!
Pet puta čitam ovaj naslov i pet puta pročitam :”Jevrić:Milo paganin”
I uđem u tekst da pročitam i razmišljam kakve sad veze ima violinista cigo Mijo Paganini sa Milom paganinom ????????????????