Jedino Evropa ne zna šta bi s Erdoganom

U upadu turske vojske u Siriju neku korist za sebe mogu naći svi spoljni akteri tog rata osim Evropske unije.

Upad turske vojske u Siriju, gde se prvi put bori rame uz rame s grupama koje je Ankara dosad podržavala samo iz pozadine, predstavlja novu fazu rata u kojem je već bilo teško prebrojati sve lokalne milicije i globalne i regionalne sile koje su se u njega uplele. Ćutanje na tu vest ili upadljivo mlake reakcije aktera od kojih bi se do juče očekivale mnogo žustrije osude turskog poteza pojačavaju sumnje da predsednik Redžep Tajip Erdogan nije svojim trupama izdao naređenje za pokret pre nego što je dobio blagoslove svih ili većine zainteresovanih strana.

Ako su one našle bar po jedan svoj interes koji turska operacija u Siriji može podupreti, čini se da iz trgovine „bliskih neprijatelja”, rivala koji se neprekidno sudaraju i povremeno sarađuju, najslabije šanse da istera korist za sebe ima ona koju su sirijski konflikt i izbeglička kriza gurnuli u ozbiljne unutrašnje probleme – Evropska unija.

Ni Irak nije otvoreno komentarisao akciju Ankare, ali je upravo na dan kada je ona počela, predsednik vlade u Bagdadu Hajder el Abadi, nakon što mesecima nije potezao tu temu, opet negodovao zbog prisustva turskih vojnika u Iraku. Reč je o kontingentu od oko 150 ljudi, pristiglom bez odobrenja iračkih vlasti – Turska je, istina, tvrdila da je postojala neka vrsta podrazumevane saglasnosti – da obučava sunitske dobrovoljce za borbu protiv Islamske države (ID).

Povod za vraćanje na tu temu Abadi je mogao naći u tome što su turski vojnici sada u provinciji Niniva, gde se komplikuju odnosi centralne vlasti i iračkih Kurda, o čemu je premijer opširno govorio. Ali, moguće je da se Abadi nakon vesti iz Sirije zamislio o širenju turskog vojnog prisustva u regionu. Ono će se protegnuti i na Katar, koji je proletos odobrio Turskoj da na njegovoj teritoriji podigne bazu za tri hiljade svojih vojnika.

Sve zajedno uzevši u obzir, nije to veliki vojni prodor, čak i ukoliko se turska vojska zadrži u Siriji, što je daleko od izvesnog. Ali, Turska se ipak vratila ili se vraća na neke tačke gde njene armije nije bilo još od doba Osmanlijskog carstva.

Donedavno je delovalo da se Erdogan nepromišljenom politikom izolovao od saveznika. Sad se pomirio sa Rusijom i Izraelom, zbližava se s Iranom, nudi prijateljstvo Egiptu, s ostalima u regionu nije ni kvario odnose, premda su oni u mnogim slučajevima ispunjeni podozrenjem. Ni SAD i EU ne odustaju od Turske, uprkos njenim kršenjima ljudskih prava i fundamentalnih principa iza kojih stoje Vašington i Brisel.

Ključ je u tome što verovatno nikome ne odgovara samostalni kurdski entitet, čije formiranje duž turske granice sprečava akcija koju je naložio Erdogan. Izuzetak nisu ni Amerika, koja pomaže Kurde u borbi protiv ID, i Rusija, koja se s njima pokušala zbližiti. Mogući zametak „velikog Kurdistana” otvorio bi previše problema u celom regionu. Zato i sirijski predsednik Bašar el Asad, čije uklanjanje Erdogan i dalje traži, mada više ne momentalno, može za sebe naći nešto dobro u turskoj operaciji „Štit Eufrata”.

Iz istih razloga se mora razumeti Iran, zaštitnik Asada i time rival Turske u sirijskom ratu, što je odabrao da ne kaže ni reč o turskom upadu na teritoriju južnog suseda. I da nema sopstvenu kurdsku manjinu, čiji se deo nedavno, nakon mnogo vremena, opet sukobio s iranskim bezbednosnim snagama, Teheranu bi kurdski entitet na severu Sirije pocepao koridor ka Libanu i Hezbolahu. Zato je Iranu nezgodno da bilo šta kaže o „Štitu Eufrata”: neposredni izvestan problem, kurdski entitet, ona mu zamenjuje potencijalnim mada bezmalo sigurnim problemom – turskom zonom.

Koliko god mu išlo u prilog obuzdavanje kurdskih ambicija za samostalnošću, Iran ne može gledati dobro na tursko vojno prisustvo u Iraku, zemlji pod velikim uticajem Teherana i njemu lojalnih šiitskih milicija. Poslednje što Iranu treba jeste da se tamo nastani armija saveznika Amerike, štaviše: druga najmoćnija vojska NATO. Ne mogu se u Teheranu radovati ni što će se vojnici Turske naći u Kataru, zemlji koja se drži prilično neprijateljski ka Iranu. Pri tom, Katar izbija na Persijski zaliv, čiji je strateški značaj za Iran ogroman. Ali, makar će Kurdi u Siriji biti suzbijeni i biće da je Iranu u ovom trenutku već i to dovoljno od Turske.

I Rusija je izbegla da osudi tursku akciju, radije samo iskazujući zabrinutost zbog „eskalacije tenzija”, bez upiranja prstom u krivca. To i nije iznenađenje uz sve primetnije poravnanje Rusije s Turskom i SAD oko Sirije, mada je čvrst dogovor sve samo ne izvestan. U toj situaciji, Kurdi Moskvi više nisu toliko potrebni.

Takvom dogovoru sila najmanje se može radovati Asadu, za kojeg to na duge staze ne sluti na dobro. Ali, on previše zavisi od ruske i iranske pomoći da bi mogao išta da učini.

Spremnost SAD na ustupke kako bi zadržala dobre odnose s Turskom i zadovoljstvo što će ona najzad preduzeti konkretnije korake protiv ID pokazala je poseta američkog potpredsednika Džozefa Bajdena Ankari na dan početka operacije u Siriji. Već neko vreme nijedan visoki američki zvaničnik nije u razgovoru s kolegama iz Turske ili se izjašnjavajući o njenoj skorašnjoj politici zvučao popustljivo kao Bajden. Čak je delovao otvoreno i prema mogućnosti da SAD izruče Erdoganu Fetulaha Gulena. Prodorom na sever Sirije uz podršku američkih aviona Ankara suštinski dobija ono što odavno traži od Vašingtona i što Evropa želi napraviti od Turske – kontrolisanu zonu u kojoj može zadržavati izbeglice umesto da ih propušta na svoju teritoriju. Formiranju takve zone u Siriji Hilari Klinton, najverovatnije sledeći predsednik SAD, bila je mnogo sklonija od Baraka Obame, koji se tome protivio jer nema načina da taj pojas bude istinski bezbedan za izbeglice samo uz vazdušnu zaštitu, bez velikih trupa na zemlji. Ukoliko bi se turske jedinice zadržale u Siriji i taj bi problem možda bio rešen.

Svi su se, izgleda, utalili, našli za sebe neku korist u turskom ulasku u Siriju. To je zasad dovoljno – oko svega ostalog će se prebijati kada se to više ne bude moglo odlagati. Jedino Evropa ne zna šta da radi s Erdoganom, sem da se nada, kao i dosad, njegovoj milosti i da će mu uspeti bezbedna zona za izbeglice u Siriji, pa da se i njoj posreći.