Je suis Hollande

Eto rijetke prilike koja se ni u san nije mogla usniti. Da vijest iz srca NATO bratski ujedini Dukljane i Srbe. U malenoj Duklji u kojoj mjesecima lobisti i korisnici grantova sa zalizanom kosom guraju, ubjeđuju, prijete, zapomažu, kunu i obećavaju, zavlada muk i nevjerica.

U skupštini i predsjedništvu ni muva se ne čuje. Katunski Gebels nalaktio se ne bilo primijenjeno kao Porošenko nakon što mu je račun za gas poskupio 285 odsto.

„O kukavno dukljanstvo ugašeno, zla nadživjeh tvoja svakolika, a s najgorim hoću da se borim“, rida Gebels koji je zalud čekao NATO Godoa. Koaliciju digao iz mrtvih, Miga podržao, oporbu 185. put slagao. Sve zbog poziva. A ono trt.

„Šta će biti sad sa Kenterom, Tahirovićem, Šimom, generalom Grahovcem? Sirjaci tužni bez igdje ikoga“, proletje mu kroz frizuru.

Malo mu laknu kad je koordinator Garčević suvislo objasnio da je to privremena odluka. Francusko njet znači samo za Gruziju i Ukrajinu, a Duklja i Makedonija su pobogu daleko odmakle.

Tu smo na pragu, samo što ne uđemo, američki i evropski partneri su još u Velsu rekli da će da nas prime. I mi ćemo da ga primimo. Ostali smo u Avganistanu i poslije Amera. Podijelili vojsci svježe Francine mesne nareske. Odredili grobna mjesta za pale fašiste u kasarni u Golubovcima. Boro Vučinić nam je upucao pištolje po NATO standardu u Mojkovcu. Onolike obeliske smo po terenu podigli, NATO brodove ugošćavali. Držali ih ko malo vode na dlanu. Sve birane prostitutke i intelektualnu prostiticuju podvodili pod saveznike.

Sve smo oružje trsili, napravili pravu humanitarnu vojsku bez ubojnih sredstava. Bolje je naoružana Bokeljska mornarica i Dobrovoljno vatrogasno društvo Krtoli od vojske. Kadete obučavamo u Vest pointu, a samo jedan dezertirao.

Kakve smo tribine samo pravili kukala ti majka. Počeli ljudi da shvataju da su u zabludi oko NATO. Progledali. Počeli da uviđaju da su zatucani, da je NATO narodna majka. Da je to jedini spas od Rusa, Srba, Sedmog bataljona, Sloba Miloševića, Novaka Đokovića, Voja Koštunice, Gojka Raičevića, unutrašnjeg neprijatelja. A oni nas neće. Lele i kukanje.

U redakciji niskotoražnog latiničnog NATO tiska, zamuknuli Šarlijevci. Taman su se poslije korote za Šarlijem malo zaradovali zbog pogibije Nemcova i izabrali tekstove Zi dojče cajtunga, Slobodne Evrope i Si EN ENa da jednom za svagda raskrste sa Putinom i ISIL-om. Naoštrili pera, digli obrve, zasukali rukave. Kad ono, NATO neće Duklju.

Ko bi normalan mogao pomisliti da jedna Francuska neće u NATO savez ovakav potencijal. Takvu ratnu mašineriju, sa sve jedrenjakom, helikopterom i džipom admirala Samardžića. Sa ženama u vojsci, LGBT aktivistima, širokim evropskim shvatanjima, pravnom državom, poštenim izbornim zakonodavstvom. „Onaj Oland je iza leđa držao tri prsta dok je čitao. Srbin je to skriveni još od Soluna“, reče tata Miško. Šarlijevci gledaju mrda li se šta kod komšija u Državnom Porazu sa grčkim robovlasnikom na čelu. I tamo mrtva tišina.

Ništa manji muk i nevjerica i kod Srba. Mudriji od mene dobro reče „Nijesmo navikli ni na kakvu lijepu vijest iz Evrope“.

Sjetih se zgode iz njemačkog koncentracionog logora na kraju onog rata. Komandant logora okupio logoraše da im saopšti vijest. „Rusi su ušli u Berlin. Firer je izvršio samoubistvo. Njemačka je potpisala bezuslovnu kapitulaciju. Rat je završen. Možete svi kući. Čekajte, samo još nešto. Srbi moraju da ostanu“, reče hauptšturmfirer sa oznakama SS. Iz stroja zbunjenih logoraša ljutito istupi mršavi brkajlija. „A što je sa nama. Gdje ćemo mi?“ „Ko ste to vi?“, upita esesovac. „Šta ko smo? Mi smo Crnogorci“, odbrusi brkajlija. „Za vas nijesmo čuli. Čekajte da se konsultujem sa komandom“. Nakon par minuta i nekoliko obrtaja na induktorskom telefonu Njemac se vrati i reče. „Rat je završen. Možete svi kući. Srbi i Crnogorci moraju da ostanu“. „E tako“ reče brkajlija ponosno i vrati se zadovoljno u stroj.