Ја НА ТО нећу одговорити!

Пише: Мр Слободан М. Чуровић Апис*

Радост и море обећања, збрзити улазак у ЕУ и пошто-пото у НАТО. Шта кажеш на то, бато? Када дођу Амери, ајде чик се замјери. Има да нас муштрају, да вршљају, да нас убразде. Имаћемо газде.Колике ли еуфорије ће бити када дођу. Цвијеће, теписи, по потреби црвени („Црвено обуци“) у складу са некадашњом омиљеном бојом. Насилно обрлаћени народ једва чека, сав устрептао да уђе у – анатемате на то. А кажу да се са нама поносе, реперски онако, да нас мртве (са туђих ратишта доносе), јер такве барем гласине проносе. Али када смо гарант сигурности и невиђена сила на Балкану и Бог нама има да опрости. Мора.Јер такви су закључци са задњег пленума. И они боље знају него Бог.

А што овај народ може да претрпи, нико не може на кугли земаљској. А да воли да трпи, воли. Услача нам се то, а навика зајача, некако смо сигурнији у себе, када други нама влачи. Лакше је брате. То ударне песнице и зглобови система, неовисни новоаналитичари и натисти, још мало паписти. То муње небеске са 100 еврова пенсије (да вам је ко не отме). То студенти, пришли уз мензу, то европљани, евристи, критичка свијест да паднеш у несвијест. “То ми ради.“

И док честите родитељке протестују, мету се од зоре до зоре, због правде, због отимачине, синови се у кафићима зоре, а кћери спавају до подне. Море. Потајни лидери траже своје опозиције, у пријеласцима и ротирањима, да би ђеловали, подједнако. Интелектуалност се завалила и гужва испразне мисли. Редовно нам долази елита из окружења, да нас провесели и спаси.

Али шта се ми питамо? Други се питају са нама док им рапортирамо на доручковима, ручковима. Подносимо редовити извјештај свакојаким емисарима, бјелосвјетским доларницима (а чуди ме да код нас има шпијунара), сипачима памети и редарима, по потреби хигијеничарима свијета, што тако кад им дође мало проспу уранијума (као не било рока некада цукра кад се одавно не видимо, а оно ужељели се, па братске руке раширили. Ко да говоримо: “Гдје сте, тараманију Вам вашу? Што вас нема? Да Вам се није шта десило? Наусјеченије.“

Ти незвани гости баш се одомаћили, засјели у прочеље, па патролирају нашим испраним главама и ћосају се сладострасно, доносећи нам похвале и извјештаје како напредујемо. Машала! А од сваке те похвале пуца нам по рбату. Ако тако није, рак ме разнио, а бранили ме постмодернисти. Ако не будемо добри домаћини, ако будемо неваљали, има одмах да запуца по ребрима.
Моћ је у манипулацији нарученим анкетама? За кога си ти, Бато? И када вас неко запита после свих избора и претумбавања, свакојаких кампања (е то ваља) за кога си и шта ово би, знадните, за кога су, само се осјећајима мало играју, а добро их запало, да одглуме домаћи задатак. А кад треба да се прецизира нешто, ту су дежурни домишљани, подмазани анкетари (којима је ко мајци у срце), они знају да објасне тако лако и лепршаво, а све у складу са мњењем, јер дамари непрестано раде, понегдје и раду?

И тако ево све ове године, некако с прољећа, то се већ предосјећа. Важно ја да је било транспарентно, само сретно („то, само то, то срце жели“) кроз концепте (по нашкоме новорјеку концепате, да једни уживају а други да плате, а мало и да пате, док схвате (е, мој брате). Припадати неприродно другоме значи изгубити себе, самог себе заборавити и пасти у будући пакао који се спрема, на чијем ће врху бити Луцифер.

Значи, не, НА ТО нећу одговорити. Љепше је “Мирзино јато“. Слушаш ли ово злато?

НА ТО, ни на ово нећу одговорити, нећу наговор на смањење моје слободе, моје индивидуалности, а ни мога имена, јер ће тек непожељно бити лично, све мора бити упаковано, и наметнуто слично. Бићемо сирочићи у нашој кући, обурданој и опасно заљуљаној, али имаћемо бар лакировку живота, да мушки пропаднемо…

Зато на брда да идемо, да јече горе: “О домаћине!“

Јер осјетљиви аналитичари и јевропејци ужасну се, све је одвећ патетичноза њихове осјетљиве уши да пјева улица ритмом муке и незадовољства, па и да један негдањи високи чимбеник ме запита: “И ти са протестантима?“ Шта ће. Макања. Јер када изађе народ, ево да се кладимо у минут-два, да је то маса, неидинтификовани, који се од добра забавили о јаду, па не знају шта ће од толике среће. Треба неко да их савјетује како да потроше слободно вријеме.

Е немој онда вала НА ТО, синко одговорити, не дај се да те обрлате.

Јер ако не ручкамо наљутиће се Ујка Сем, Дједа Мраз јер нијесмо били добри, а не смијемо бити злочести. И не смијемо да каретимо госте што нам пристижу. Вала их премолисмо, да убрзано дођу, као ми што ћемо у Унију. Само да не зачамају, јер смо сјекирљиви. А када си тамо – чудо си. А ни они неће замаћи нигдје док ми не коракнемо, и на ово и НА ТО. А дреждали смо, кажу нема чекаонице гдје нијесмо били. Само да дођемо НА ТО. А онда да уордимо ћер дотле… ЈА НА ТО НЕЋУ ОДГОВОРИТИ
Ако нећеш на ово, не иди вала ни НА ТО. Ја на то нећу.

*Аутор је књижевник и књижевни критичар.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: