Издајник је куга

Пише: Дејан Цвијановић

Кажу да човјек не може да живи без вјере, да сама егзистенција губи свој смисао. Губитак смисла носи и губитак наде, која собом носи губитак повјерења у живот и људе. Човјек није самодовољан, други човјек нам је неопходан да би остварили заједницу и пуноћу бића.

Егзитенцијална је потреба за другим бићем и стварањем личности и заједнице. Данас је све мање људи заједнице, све мање људи духа, а једини смисао и циљ живота је заједница, то је оно што ствара повјерење и буди наду. Данас смо постали економски чинилац у фактору производње, профита и потрошње. Даншњи успјеси се изграђују на несрећи другога. Живи људи постају пословни партнери, играчке за разоноду.

Зато је толико свеприсутно интересно бивствовање које друге третира искључиво као средство на путу ка профиту. И не бирају се средства. Нема више никаквих моралних принципа. Нема ауторитета. Издајници нам кроје судбину. Они одлучују о нашим животима. Залажу се данас за све оно што су јуче пљували. Постали су преобраћеници и агитатори. Продали су вјеру за вечеру.

Издаја више боли због губитка вјере у људе, него због самог чина који издаја носи. Та бол разара душу. Издаја боли више него сам губитак који је посљедица издаје. Самим чином издаје губи се слобода. Сами себи стваљамо тешке ланце неслободе и ропства.

Издаја је данас постала опште мјесто. Издајници и превртљивци су на свим каналима, свеприсутни, величани и хваљени као спасиоци И јунаци.То је јасан параметар тешко обољелог друштва и заједнице. И зато нам је неоходна јака терапија, прије свега обновом свих моралних вриједности и изградњом повјерења.

Цицерон је записао: Нација може да преживи своје будале, па чак и амбициозне. Али нација не може да преживи издају изнутра. Непријатељ пред вратима је мање страшан, јер је познат и носи своју заставу отворено, док се издајник креће слободно унутар градских капија; његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се… у кулоарима владе. Такав издајник нам се не појављује као издајник, он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања сличан је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцу сваког човека. Издајник разара душу нације, подрива темеље града, шири заразу у телу политике, све док она не подлегне његовој болести. Мање се треба плашити убица – издајник је куга!

Издаје су најчешће почињене не намјерним поступком, већ слабошћу карактера. Највеће понижење за издајника јесте његова спознаја да платише нису искористиле саму издају, то дјелује разарајуће и наноси непоправљиву штету. Сами чин издаје зато јесте злоупотреба повјерења, саме вјере, обећања и пријатељства грађеног годинама, али и заједничке идеје и доброг духа који окупља људе и пријатеље.

Издаја јесте удар на сопствену природу и личност Јудина издаја нам је свима прва помисао када говоримо о тој слабости човјековој, започета тајном вечером, окончана пољупцем на Маслиновој Гори.

И данас је пуно среброљубаца, нисмо ни кренули да остварујемо обећање да ћемо мијењати ово друштво из коријена, да ћемо га духовно и морално обновити, а већ се редовно јављају појединци који у име сада виших циљева желе да мијењању оне са којима су кренули у обнову, а да подршком оних старих чији смо пад чекали више од тридесет година крену у неке нове побједе, које ваљда по правилу почињу јануаром.

Сви смо на жалост свједоци тих вишедеценијеских метаморфоза. Ипак, некадашњи чланови некад јединственог корпуса данас су најгрлатији. Стара љубав ваљда заборава нема и због ње непрестано кукуричу и најмање се три пут огласе прије свитања, опет ваљда да би сами чин издаје био очигледнији и да би Газдино свевидеће око сијало од радости, а да би сам Тајновидац зажмурио на неке тајне које уредно и достојанствено крије. И како је речено, рјешења нема без повратка човјеку, ургентном лијечењу људског бића од губитка смисла и среброљубља које је извор свих зала, а које оне слабог карактера води у чин издаје и третирања пријатеља и партнера као играчака.

Свега овога нема без слободе, она је condition sine qua non људског опстанка, предуслов за љубав и заједништво, а како рече профессор Жарко Видовић – Човјеков живот је наука о Слободи, а Слобода је моћ човјека да одлучује о својим поступцима упркос пријетњи смрћу. Давно је записано да је пут праведнога човјека испресијецан са свих страна безакоњем и неправдом себичних и тиранијом злих људи, зато се повратимо себи, повратимо достојанство, повратимо вјеру, повратимо живот достојан човјека.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: