Iz ličnog ugla: Odmorite, aman!

Piše: Emilo Labudović

Namnožilo se. Namnožilo do mjere da hoće da prekipi. Namnožilo toliko da i preširoka duša hrišćanska ne može sve da prikupi, razumije i oprosti. Obistinila se ona proročka Andrićeva o vremenu u kojem „pametni ćute a budale progovore“, dok se „fukara bogati“! Iz svakog budžaka vire bjesnilom otrovane njuške i laju na sve i svakoga. Naviknute na decenijski vonj svojih učmalih brloga, čak i mali dašak novih vjetrova, miris slobode i demokratije, miris drugačijeg, kao maljem nasrće na njihova otupjela čula, pa urlaju. Nemoćni da ugrizu, urlaju na mjesec, na sjenke. Ne štede ni tragove onih davno minulih karavana, kivni na vrijeme u kojem bi i podtrpezni nivo za njih bio nedostižan.

Nije zdravo mrzjeti. Otrov je to koji razara dušu, zamućuje vid i od kojeg se ogluvi na oba uva. A oni mrze. Mrze toliko da u toj mržnji ne štede ni sebe, svoj elementarni razum, svoje korijenje, svoje rodoslove i prapredačke grobove. U toj ostrašćenosti, nadajanoj tridesetogodišnjom dominacijom, čak i promjena vlasti koja se, uzgred budi rečeno, obavezala da neće ni prstom dirnuti u ono što su (nam) sazidali, doživljava se kao slom „imperije“ i „pad Olimpa“. U takvom stanju duha i (ne)svijesti, ne čudi što se čak i priviđenja pretvaraju u nekakvu realnu opasnost koja samo što nije jurnula na zidine „Skadra na Bojani“ koji zidaju već toliki vakat.

A te „sile mraka“ koje „obnoć ruše“ ono što što oni „obdan obziđuju“ su, ko bi drugi, Srbi i sve srpsko, uključujći i novog premijera koji se uporno izjašnjava kao stopostotni Crnogorac i koji, zajedno sa Dritanom, javno obećava da „Crna Gora nikad neće biti druga srpska država“! Uzalud, duh „srpske invazije“ i horde srpskih Huna i Avara, upućenih pravo sa Dedinja, kruže Crnom Gorom i prijete joj da je uskoro ne bude. Sad, na koji način će nestati i nije baš najjasnije, ali ima da je nema, i tačka. A da ne bi bilo da je nema, vazda budni čuvari njenog „stijenja i njenog poštenja „(!?) kunu, prijete, bogorade i ne utaljaju.

Da se  nad „malom“ nadvila smrtonosna velikosrpska sjenka najočitiji dokaz je šačica „trobojki“ kojima je mahano tokom slavljeničkih litija širom Crne Gore. Užas nad užasima! Zamislite, „trobojka“ koja je koliko do juče (do pojave najvećeg crnogorskog ustaše novijeg doba, Ranka Krivokapića) bila državna zastava, sad je „zastava strane države“, koliko god samo ličila na zvanični barjak „strane države“. Ali, nije, izgleda, problem u tome što liči na „zastavu strane države“ jer koliko onomad se usred Crne Gore, i to po direktnom naređenju opštinskog zvaničnika, vila zastava Albanije, već u tome što je „srpska“! A problem je i u samom slavlju. Zaboravivši one svoje silne „pobjedničke“ vatromete, kolone i sletove, drvlje i kamenje svaljuje se na slične izlive osjećaja pobjede i oslobođenja. Vrhunac licemjerja svakako je kad oni koji su u ovoj nesrećnoj državi pokrali sve što za nebo nije bilo svezano (a čak su i Nebo htjeli da nam otmu) lamentiraju nad time kako će biti plaćen ručak kojim je novi premijer častio svoj kabinet.

Bez ijedne stvarne zasluge prisvojivši Crnu Goru za svoju „majku“ taj politikantski talog je sve druge (čitaj: Srbe) proglasio – kopiladima. Čak i oni koji su Crnogorci samo rođenjem ne libe se da zaprijete kako, dok je šačice njih, „Njemci (opet čitaj: Srbi) neće proći“! Kao da su Srbi uljezi iz neke druge galaksije, kao da ova zemlja nije i njih rodila i kao da svaka njena čuka i meteriz nijesu zaliveni i njihovom krvlju i obolježeni njihovim grobovima. A kad već o majci govorimo, ne voli se ona samo zbog toga što je biološka, već zbog sve one brige i pažnje, odricanja i podmetanja leđa, zbog svih onih isplakanih i neisplakanih suza kojima zalivaju naše životne staze i bogaze. Dakle, čin rođenja je samo preduslov a sve ovo drugo je neaobilazni sastojak osjećanja koja se gaje kako prema majci tako i prema domovini.

Može li onda prisvojena i uzurpirana „domovina“ tražiti i očekivati da je odbačena, prezrena i ugnjetavana djeca bezuslovno vole i poštuju? Može li ta i takva „majka“, sa Milom, Rankom, Purom i onim Vuksanovićem kao najvećim sinovima, očekivati da joj djeca bez adrese ljube skute dok ih ona uporno mlati po ušima? Biće, ipak, da Crna Gora, kakva god da je, nije samo njihova, da u njenom krilu, ukoliko želi da zasluži ljubav i poštovanje, mora biti mjesta i za njene Srbe, za „trobojku, za njihovo slavlje i njihovo tugovanje.

Kao neko ko je imao sve uslove da ode ali je Crnu Goru odabrao i za život i za grob, ko je Srbin ne u inat Ranku i Puri već zato što je takav rođen, kome je „trobojka“ bila zastava pod kojom se postrojavao i stajao mirno, ne tražim ništa više do parče krila „majke“ Crne Gore koliko i svakom njenom sinu i posinku. I da, konačno, umukne ovaj besomučni lavež, ovo režanje i zavijanje, ova farsična žalopojka nad zlehudom sudbinom Crne Gore kojoj se, gle čuda, desilo malo demokratije i malo slobode. Da utihne blejanje stada koje se boji da više neće biti slane ruke za čijim je mirisom godinama išlo na šišanje. Biće kako će biti, bojim se da dugo neće biti dobro, ali će nam svima biti isto. Jer, osuđeni smo na ovaj prostor, na ovo vrijeme i jedni na duge. I zato, odmorite, aman zaman, odmorite i pustite da, konačno, svane!

Pročitajte JOŠ:

Džejeva nedelja