Iskenderov: Rusija, Turska i Balkan

Piše: Petar Iskenderov

U realizaciji projekta „Turski tok“, koji je pozvan da postane ključni element obezbeđenja energetske bezbednosti Balkana i čitave jugo-istočne Evrope, došlo je, možda, do odlučujućeg napretka. Parlament Turske ogromnom većinom glasova je ratifikovao međuvladin sporazum Moskve i Ankare od 10. oktobra tekuće godine o izgradnji gasovoda, a odmah za tim odgovarajući dokument potpisao je i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan.

Kako ističu turski mediji, glasanje po projektu „Turski tok“ u nacionalnom parlamentu je pokazalo da ovo pitanje ima među delegatima i javnim mnjenjem zemlje, podršku bez presedana. Prema saopštenju časopisa Milliyet, za podršku izgradnji gasovoda izjasnilo se 210 poslanika od 223 koliko ih je učestvovalo u glasanju. Sedmero je glasalo protiv i šestoro je bilo uzdržano.

Odmah posle toga, zakon o ratifikaciji sporazuma sa Rusijom o izgradnji gasovoda „Turski tok“ potpisao je predsednik Turske Erdogan.

Odluka koju su doneli viši organi državne vlasti Turske, praktično uklanja i poslednje prepreke na putu realizacije projekta „Turski tok“. Kako je potvrdio Aleksej Miler, predsednik Upravnog odbora „Gazproma“, izgradnja morskog dela gasovoda počeće za manje od godinu dana.

„Mi danas sa uverenošću govorimo o tome da će u drugoj polovini 2017. godine početi izgradnja morskog dela „Turskog toka“. Oba kraka će biti puštena u pogon do kraja 2019. godine“ – izjavio je on.

Podrška projektu „Južni tok“ od strane Ankare, diktirana je u značajnoj meri sopstvenim ekonomskim i geopolitičkim računicama (koja nosi situativni karkater) – koje u ovoj oblasti objektivno odgovaraju interesima kako Rusije, tako i država jugo-istočne Evrope. Za vreme svog susreta sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom (koji je održan u avgustu u Sankt Peterburgu), Redžep Tajip Erdogan je izjavio da je Turska zainteresovana za izgradnju gasovoda, pošto samim tim namerava da obezbedi isporuke gasa u Evropu – što obećava Ankari kako finansijske, tako i političke ugodnosti, a pored toga, omogućava joj dopunske poluge pritiska na Evropsku uniju.

Međutim, to je upravo taj slučaj kada je Brisel prinuđen da požanje plodove sopstvene kratkovide politike. Praktično blokiravši realizaciju projekta „Južni tok“, koja navodno jača poziciju Rusije, rukovodstvo Evropske komisije je samim tim napravilo svoj izbor u korist toga, da će se naći u zavisnosti od Turske. I sada će se u rukama Ankare odmah naći dva instrumenta pritiska na EU – vrata koja otvaraju put u Evropu stotinama hiljada izbeglica, – i „gasni ventil“.

Na ruku Turske idu i rastuće potrebe Evropljana za ruskim gasom. Uzgred, izvoz gasa iz Rusije u Italiju (koja u perspektivi može biti priključena na gasni krak gasovoda „Turski tok“) za period od 1 do 30 novembra tekuće godine uveličao se (prema podacima „Gazproma“) za 36,5% u poređenju sa analognim periodom 2015. godine.

Međutim, uspešan proboj projekta „Turski tok“ dobija ključni značaj ne toliko u gasnoj sferi, nego u širem planu obezbeđenja energetske bezbednosti Balkana i jugo-istočne Evrope. Radi se o novim perspektivama saradnje država regiona sa Rusijom, u tom smislu i u oblasti atomske energije. Moskva i Ankara nameravaju da prisvoje status strateškog projekta programu izgradnje nuklearne elektrane „Akuju“ – čiji prvi blok može biti pušten u pogon 2023. godine. Odgovarajuća pitanja razmotrili su ovih dana premijer Rusije Dmitrij Medvedev i njegov turski kolega Binali Jiljdirim. „Mi smo konstatovali da se sada mogu skupiti obrti, kako bi u najmanju ruku prvi blok nuklearne elektrane bio pušten u pogon za eksploataciju do 2023. godine, to jest, do stogodišnjice Turske Republike“ – podvukao je u vezi s tim šef ruske vlade.

„Kofer premijera Jiljdirima je prepunjen preko mere“ – ovako je prokomentarisao sadašnje stanje odnosa Rusije i Turske turski časopis Akşam. Prema njihovom mišljenju, u ovom trenutku ti odnosi se razvijaju u tesnoj povezanosti ekonomskih i političkih pitanja – u tom smislu i u kontekstu sirijskog regulisanja, a takođe i aktivnije priključenja Moskve prilikom rešavanja kiparskog problema, koji je pozdravila Ankara. „Zamislite, Rusija i Turska, delujući zajedno, obezbedili su režim prekida vatre u Siriji. A zatim su i kiparski pregovori, zahvaljujući zalaganjima dve zemlje, stigli do određene tačke. Zar se posle svega toga SAD mogu nazvati „superdržavom“? – postavlja retoričko pitanje tursko izdanje.

Saradnja Rusije i Turske – u tom smislu i u oblasti nuklearne energije – jeste jasan signal Bugarskoj koja se po tom pitanju našla u međunarodno-pravnom ćorsokaku, prepunom značajnih finansijskih gubitaka. Kao što je poznato, 2012. godine bugarska država je pod pritiskom EU donela jednostranu odluku (koja je u suprotnosti sa rusko-bugarskim sporazumom) o otkazivanju izgradnje nuklearne elektrane „Belene“ – iako je u tom trenutku u Rusiji već bio izgrađen prvi komplet opreme za nuklearnu elektranu. Razmatranjem pitanja bavi se Arbitražni sud pri Međunarodnoj trgovačkoj palati u Ženevi, koji je u rezultatu suđenja obavezao Bugarsku da kompenzuje ruskom „Atomstrojeksportu“ štetu u iznosu 620 miliona evra.

Treba podsetiti takođe na složenosti u rusko-srpskoj saradnji u gasnoj oblasti, koje su iznikle poslednjih godina zbog krivice Beograda. Kako pokazuje iskustvo, poslušno sledovanje trajektorije Brisela nije baš najbolje sredstvo za obezbeđenje sopstvene energetske i finansijske bezbednosti. Zbog toga Beograd, Sofija i druge balkanske prestonice treba pažljivije i samostalnije da razmotre te procese koji se odigravaju u ovom trenutku na evropskom energetskom – i ne samo energetskom – polju.

(Izvor: Fond strateške kulture)